MILOŠ ZUBAC / МИЛОШ ЗУБАЦ

Слушао сам Калем у једном манастиру, у једној синагоги и у једној кафани. Ко може у богомољама и у биртији једнако природно да запева и засвира? Могу Стефан Илић и Душан Поповић Липовац. Они не изводе духовне песме, нити је сакралност одабрани простор у којем се као уметници крећу. Али њихова аутентична појавност на сцени, дубоко и искрено поштовање с којим приступају традиционалној грађи, чистота намере и интерпретације, одају једну карактеристичну побожност , не у конфесионалном смислу, већ у догледу добровољног служења лепоти и вишим вредностима балканске фолклорне баштине. Они су ту да одрже и прославе дух који је стваралачки надахнуо наше претке и сваки њихов извођачки чин има снагу својеврсне животворне молитве. Молитве – за један свет у нестајању, који је столећима сам себе обнављао и наново подизао на опеваним осећањима недостајања, жаловања и боловања због брањених и забрањених љубави, али и на једнако присутним импулсима неусловљене радости због учествовања у чуду живота, ма...

За мање од годину дана, у линеарном току времена, Кристина Пантелић прекорачила је велику стваралачку раздаљину. Радознала, даровита душа, која се у својој младалачкој објави штитила климтовским орнаментима, пронашла је чизме од седам миља и детиње храбро ступила у свет сакралних вредности. У том свету открила је вертикалну осу личног стваралачког искуства. Сликање је облик молитве, записао је Шејка, у одласку. До молитве на платну, Кристина је дошла проласком кроз чаробно Огледало. Авантура промене света донела је Кристини сусрет са сопственом вишом природом. Очи које су нас посматрале са њених првих, плакатских слика, красе и нове, молитвене „фрескописе”. Сведенборг је говорио да је небо унутар, да је човек прималац, небо и анђео. Кристина Пантелић је склопила споразум са анђелом у себи. Попут Гордерове девојчице која, у загонетном огледалу, открива анђела пријатеља. Рилке се није препуштао загрљају анђела, како не би ишчилео од јачег анђеоског бића. Можда је смела, знатижељна младос...

U duhu Rilkeovog nepotrošivog stiha da „ živimo u krugovima koji se šire ” , Šinobusi su objavili šesti studijski album , opisujući pun krug na početnoj tački ili polaznoj stanici kako bi ovde bilo jednako primereno reći – njihovom prvencu iz 2005. godine s naslovom Nekad jurimo kroz polja, a nekad stojimo u stanicama . Sedamnaest nimalo jednostavnih godina poznije, ovaj za naše prilike neobično istrajan, autentičan i marljiv sastav vraća se na sopstveni autorski izvor albumom koji s navedenom prvom pločom komunicira autorefleksivno i autoironično već samim imenom – Nismo nikud ni krenuli . Naslov ima snagu dobrodušno-oporog komentara u odnosu na sopstvene mladalačke snove, ali funkcioniše besprekorno i kao metafora kolektivnog suočavanja s porazom u dogledu društvenog entuzijazma, umnoženih želja i zajedničkih nadanja na burnoj istorijskoj razmeđi minulog i sadašnjeg stoleća u Srbiji. Rečju, ne samo što nigde do danas nismo stigli, nego će biti da nikud nismo ni krenuli – otrežnjuj...

Када сам га први пут видео, добро сам знао ко је. Одавно је био у мом информативном пољу и требало је само да се физички сретнемо. Чекао сам свог старог знанца, из времена које се не мери овоземаљским аршинима, а који ће у мом музичком стваралачком послу бити кичма, заштита и узданица. Пријатељ. Једино нисам знао у ком ће се виду тај савезник појавити. Александар Миливојевић стигао ми је у лику стаситог Крагујевчанина. Неколико седмица након првог сусрета, годину дана уочи бомбардовања Србије, седели смо у подруму петроварадинског „Даблина”. Намеравао сам да пођем у студенички манастир на више недеља, да пропитам себе и своју будућност. Претходно је требало да се крстим. – Ти ћеш ми бити кум – добацио сам му преко стола. Нисам га питао да ли пристаје. Нисам му оставио избор. Велики човек се насмејао. Касније је постао Кум Оловном Плесу, Чопору, Ивици и целој породици Станковића, као и многима у граду Вргорцу. Једноставно су га сви тако звали. Нас двојица нисмо много комуниц...

– Пажљиво. Не тражи, не труди се и ништа не покушавај. Допусти да се Дух врати и не буди похлепан… буди спреман – читам шта је Нил Јанг намерио, пре него што ће на свом ранчу окупити Crazy Horse , како би се поново бавили стваралачком реинвенцијом. Јанг пише да му требају нове песме. Трезан је и трезвен, први пут у минулих четрдесет година. Лишен стимуланса и опијата. Прибојава се како ће се то одразити на његов дослух са извором и ослања се једино на себе и чистоту своје одлуке ‒ истински шамани морају бити кадри да објаву Духа изазивају без халуциногених савезника. Налазим ове Јангове реченице у његовој аутобиографској књизи, недуго пошто сам, први пут без припреме и плана, повео Исидору Миливојевић и Невену Стефановић код Милоша Дробњаковића, возом на Бежанијску косу, у музички студио у којем смо раније снимили „ Алхемију ” . Знао сам рецепт. Дошао сам и с â м до упутства, артикулисаног готово у препису, месец дана пре но што сам га прочитао. Могуће је да сам заумно читао...