ШТА ЈЕ НАМА РАТ

Не постоји оправдање за насиље. Овако почиње текст, овако би могао и да се заврши. Ипак, додаћу још нешто између. Не мора бити нужно моја реченица. Примерице, може је изрећи Игор Нинков, брат мој, син једног од најбољих људи које сам познавао – Милета Нинкова. „Сваки рат је братоубилачки”, казаће у овим отежалим данима Игор. Или Моња Јовић, жена изузетних увида и једнако великог дара да их артикулише у отрежњујуће речи: „Људима је најтеже да прихвате чињеницу да је апсолутно сваки човеков скуп идеја потенцијално злочиначки”. Цитати које бирам у пожару дневних утисака, реакција, анализа и закључака рећи ће да није обавезно лоше то што се људи као на траци изјашњавају о рату који је букнуо у Европи. Конкретније, да назовем ствари правим именом, о нападу Русије на Украјину. Међу небројеним текстовима или пасусима, а најчешће – статусима на друштвеним мрежама, још како се може просејати злато аутентичне, упоришне мисли и снажног али нетоксичног осећања. Лековитог и надасве потребног свакоме. На страну што се дојучерашња постојано висока температура, која је неретко изазивала бунцање дубоко подераног света, стимулисана и свакодневно потпаљивана присуством једног жилавог вируса и опредељивањем за вакцинацију односно невакцинацију, наједном одржава на сасвим другој теми – избијању рата између две земље и могућим последицама по човечанство. Дакле, ватра се непрекидно разгорева и зналачки чува од гашења, само се тематика мења. Произлази да је људско биће данашњице свакако и свеједно у рату, независно од подстицаја. Било да се бори против замишљеног непријатеља, било против невидљивог а свеприсутног вируса, било да је бачено у истинска страдања у реалном ратовању или са стране посматра и коментарише, тугује или из своје собне удобности наменски распирује сопствене страсти, човек је безмало постао (или остао) програмиран да непрекидно некакву борбу води или се о борби изјашњава из дана у дан. Из ноћи у ноћ. Из генерације у генерацију. Уосталом, ко је живео на Балкану, морао је макар да крајичком интуиције прирођене сваком осећајном и разумном створу, наслути како се овдашњи ратови никада нису уистину окончали. Само су се привремено пребацили у поље потенцијала из којег су се и манифестовали, не толико давно, у нашем животном искуству. Биће да смо као сој практично баждарени на ратовање. Јер сва несрећа човечанства, како рече један француски филозоф и научник, потиче од тога што човек не уме да мирно седи сам са собом и не чини ништа. Ако је ратовање једна од највидљивијих, свеобухватних манифестација зла – а јесте – онда смо баждарени на зло. Што не значи да не можемо да овладамо злом у нама и променимо калибрацију наших личности. Проблем је углавном у томе што овакав подухват од сваког појединца захтева надљудски напор. Што нема ни гаранције, а ни претпостављене награде. И када не успемо или чак и не покушамо, рат једнако остаје у подразумеваном подешавању људскога ума.

То што је човек који је предуго на власти у једној моћној земљи почео у неком тренутку да живи у упоредној стварности, није ново и сасвим је очекивано. Вишедеценијски аутократски силник не може бити објективан, а још како може бити опасан. Нико не би смео да остане дуже од седам година на челу ма које државе, али би ово значило да је човек способан да – одоли себи. С друге стране, што је он довољно дуго подстицан на деловање и објаву рата, поступањем и непоступањем других моћних држава у свету, такође није ново и није неочекивано. Ни пређашњи историјски апокалиптични извођачи нису се случајно активирали у стварности човечанства, увек су постојали однеговани услови за стварање глобалног уништитеља, околности које су му ишле на руку, а које није стварао самостално. То што је православна земља ударила на православну земљу, већ је знатно ређе а није неважно у широј слици – верски аспект свих ратова које памтимо увек је био нарочито наглашаван. Овде он изостаје, али је све још трагичније из угла суштине хришћанског живота. Призовемо ли ону давну и дивну мисао Фјодора Достојевског, кога и данас многи доживљавају као генијалног пророка православља, а треба ли овде подебљати – руског књижевника, да „сви идеали овог света не вреде сузе једног детета”, шта онда заиста вреде аргументи руске политике, шта вреде и могуће реакције и припрећивања осталих планетарних моћника. Не вреде управо ништа. Јер овај се рат, попут сваког рата, могао избећи да се хтео избећи. Тек, исти онај француски филозоф и научник знао је да каже како смо сви ми – просто присиљени да се коцкамо.

2. марта 2022.