АЛЕКСАНДРА НИНКОВИЋ ТАШИЋ

Стигла је после Звездобројаца у овај народ

којем је постало немогуће да сам себе распозна

и прихвати једнодушност своју.

Чуварка сећања на идворског пастира и

смиљанског громовника, она је брижна српска

мајка са општом неисплаканом сузом.

Предана до кости,

разбистрава, надахњује и пробуђује.

Из дана у ноћ, из ноћи у тамнију ноћ.

И када се уморе њене земаљске ноге,

знак је да ће ослободити заветна крила

која је по доласку овамо затајила.

 

И да ћемо на њима или под њима,

бедем од црног тренутка у којем заточени

векујемо,

сви заједно моћи да прелетимо. 

12. децембра 2021.

Александра Нинковић Ташић (Грађанско новинарство)