КУЛТУРНА ПАЛАНКА ИЛИ КУЛТУРНА МЕТРОПОЛА (Нови Сад после Балашевића)

„Без Ђолета Нови Сад више неће, нити може бити Српска Атина, јер је књига спала на два слова – на времешну Миру Бањац и тек нешто млађег Пера Зупца. Пошто не видим праве наследнике Мики Антићу, Александру Тишми, Вујици Решину Туцићу, Бранку Андрићу Андрли, Душку Трифуновићу, Драшку Ређепу, Ангелу Влатковићу, Антону Еберсту, Јаники Балажу, Митру Суботићу, Љиљани Петровић, Илији Пантелићу, Силвестеру Такачу, Тадији и Слоби Качару, Марији Вегер, Ђолету… прибојавам се да Нови Сад ускоро не постане локална културна и спортска паланка…”.

Навод припада новосадском музичком новинару, антологичару певане поезије и аутору две музичке енциклопедије Богомиру Мијатовићу, а долази из његовог недавног разговора с Бранком Росићем који је свог саговорника притом одредио као „култног” и „легендарног”. Богомир Мијатовић је човек кога дуго знам. И није небитно за ову причу – неко ко ми је изразито драг и кога, као старијег и увек добронамерног, природно поштујем. Он притом нема ни развијеног култа нити легенде која га прати или испред њега доходи да га најави, није му то уопште потребно, а Росићев избор ових епитета више казује о његовом – за наше прилике – одавно уходаном немару приликом употребе таквих речи, него што говори о марљивом новосадском музичком посленику. Богомир Мијатовић несумњиво има нешто друго – утврђен, цементно утемељен однос према културним вредностима града који једнако без сумње воли. Овај његов ламент над културном (и спортском) будућношћу Новог Сада јесте разумљиво сентименталан и очекивано прожет бригом, у духу плиме објављених опроштајних текстова о панонском морнару заувек отиснутом од животне обале, будући да је сâм извод из већег наратива посвећеног Ђорђу Балашевићу. Попис имена већ индукује довољно носталгије за свакога коме побројани уметници и спортисти нешто значе, а такве душе које памте и данас станују у Новом Саду. Богомир Мијатовић има још нешто – леп хипокористик у имену будући да га сви знају као Богицу. Како га и ја тако ословљавам, пар деценија унатраг, радо ћу то и овде надаље чинити, да не будемо формални и нарочито озбиљни без покрића.  

Ђорђе Балашевић

Оно што је погрешно у цитираној изјави јесте јавни закључак који Богица изводи – да је књига спала на два слова (једно припада мом оцу) и да нема правих наследника овим људима. Тачније, Богица не каже експлицитно да их нема, него да их не види. Не би то био пропуст у пуном смислу када он не би знао за те наследнике, када не би њихове песме бирао за своје антологије, када њихова имена и музичке саставе не би уносио као енциклопедијске јединице у своје књиге. Међутим, оно што ћу написати у наредним пасусима углавном је Богици познато, али му спрам оптике коју бира – није у видном пољу. Такав његов увид без вида лишен је лоше намере, јер је Богица човек поштен и драг, вибрантан, заинтересован, окренут младима, целоживотно посвећен музици, искрено привржен новосадској култури у најширем смислу (што заиста укључује спорт и грађанске начине живота) и новосадској уметности у ужем (све гране уметничког изражавања). Али његово проклизавање завређује аргументован одговор, нимало одбрамбен а сасвим стваралачки оријентисан, с тим што ће тај одговор, за разлику од његове цитиране изјаве, вероватно бити нискотиражан. И ту јесте проблем – када у духу једне скандинавске девизе која вели да је за компетенцију најважније да човек пре свега буде у прилици да буде компетентан, неко ко је живот предао музици, ко има зрелости, знања и искуства добије такву прилику и пропусти је.  С добре стране, ту је и обавезни прикривени благослов – да није овога јавнога подстицаја, да није Богичине омашке, тешко да бих икада писмено начинио предстојеће паралеле. А оне некоме, можда, могу бити драгоцене за будућност.

Понудићу зато другачију перспективу. Мање као ангажовани кантаутор и књижевник – из елементарне пристојности да се не бих бавио у маркетингу данас толико популарном самоевалуацијом, а више као неко ко је искуствено упознао новосадску музику и књижевност у протекла два десетлећа, писао о протагонистима, покренуо један интернационални музички фестивал највише поклоњен кантауторима, при чему је и те како знао за дела и домете већине људи које Богица помиње као изгубљену, ненадокнадиву вредност новосадске културе. Спортска имена ћу апстраховати, јер суштински не припадају овом тексту, а њихово присуство у цитираном закључку казује нам углавном само то да саговорник Бранка Росића воли спорт колико и уметност. Зато ћу се држати књижевних, музичких и сценских имена и дебелом графитном оловком повући њихове преочигледне наследне линије према садашњици – тамо где их има. За поједина имена односно њихове песме, нека вредносна лествица буде, рецимо, баш Ђорђе Балашевић. Управо тај који је био и остао највећи и најбољи, по свим стандардима. Наравно, могу то унапред да откријем, овај мој текст на крају неће показати да ми све време имамо у граду новог Балашевића, али га неким чудом не видимо. Показаће да доследно постоје изузетни уметници и перформери који се непосредно настављају на Мијатовићеву генерацију – али по објективним вредностима њиховог рада а не по оствареним медијским дометима, тиражима и препознатљивости. Јер такви домети уопште нису одговорност њиховог талента него система који је ту или није ту да их омогући. Јаз који дели уметника огромног калибра попут Балашевића од данашњих кантаутора и састава управо је непремостива провалија која стоји између културних параметара некадашње Југославије и наших данашњих уситњених и занемоћалих држава. Више свега, потребно је и да уметници, поготово песници с музиком, народу буду имало – потребни. Балашевић то јесте био. Остали, за сада, вероватно нису. Овде је лоцирана и грешка у Богичином расуђивању – он очекује домете а превиђа таленте, верујући да је милионски домет потврда величине једног талента, при чему југословенским вредносним аршином за домете премерава таленте садашњих музичара, глумаца и књижевника у Новом Саду. Ваљало би, дакле, надаље по сродности упарити таленте с талентима, а не с дометима.  

Хајде да прво поменемо женску стваралачку и интерпретативну снагу. Љиљана Петровић легитимна је претеча три кантауторке које су радиле у новосадском саставу Пркос Друмски, све три попут своје претходнице наклоњене поезији, али знатно више и сигурније него Љиљана – компоновању на сопствене стихове. Песма Године неке далеке на версе мога оца, коју је компоновала и отпевала Соња Сегић, са албума Време испред нас, једна је од најлепших песама српског језика које се могу чути од почетка столећа. Неупоредива по ванвременској лепоти, крхкости, топлини и супстанци које толико недостаје данашњој музици. Да останемо само на поменутој лепоти и емотивном садржају – та је песма равна лепоти и осећајности најбољих Балашевићевих песама. Једино је треба послушати онолико пута колико и одабране Балашевићеве наслове, не мање од тога. С друге стране, иако је посезала за поезијом врхунских песника попут Антића и Зубца, Соња Сегић била је још као средњошколка апсолутно надарена, профилисана ауторка стихова и музике о чему је остало сасвим довољно трага на албумима Пркоса Друмског. Ваља их само слушати. Исто се може потписати за Исидору Миливојевић и Невену Шаренац које су унутар истог састава оставиле низ одличних ауторских песама, као и оних на речи других аутора. Свака је наступала уз акустичну гитару, попут Љиљане Петровић. Свака је умела да подржи нечије песничко вече својим гласом. И свака је ауторски употпунила, па с временом и увелико надрасла, чувену Новосађанку с гитаром која им је претходила. Поготово је Исидора Миливојевић, Бокељка рођењем, ауторка квалитетом блиска једној Јадранки Стојаковић, изузетно маркантне а суптилне појавности и незаборавног гласа, али Нови Сад деведесетих и Сарајево седамдесетих – само толико их је, ето, раздвојило и у пољу чувења учинило њихове музичке судбине дивергентним.

Исидора Миливојевић (Пркос Друмски)

Мира Бањац има достојну наследницу у Тањи Пјевац, чак им се и презимена римују а њихова двосложна имена и презимена стоје у пуном сагласју. Међутим, Тања Пјевац нема ни близу сценских прилика и кинематографских и театарских понуда које је, посве заслужено, деценијама имала наша чувена глумица. Да их има, свако ко би је гледао у позоришту или на филму, запамтио би је за живот. А то ће рећи да ова апозиција о објективној заслужености, ипак, у нашим постјугословенским животима одавно не важи.

Вујица Решин Туцић има сина Синишу Туцића, и самог књижевника, оствареног а природно о оца песнички ослоњеног, те другог наследника не треба тражити, јер носи исто презиме и исту свест коју је његов отац дефинисао – да песници „дишу само да би решили ту највећу од свих загонетки: постати и нестати”. Наравно, да би се паралела видела, оба песника било би добро читати.

Митар Суботић у својој логичној наследној линији има Светозара Нешића, такође класично образованог композитора, пијанисту и аранжера, једнако наклоњеног електронској музици, али опредељеног да музички авантуризам промовише путем експерименталних концертних програма и наступа које је годинама организовао и још то чини у Новом Саду. С друге стране, његови аранжмани у савременој музици луцидни су, неочекивани, неконвенционални, онакви какви су – у другом добу и другачијем жанру – били Суботићеви. Такође, Светозар Нешић је до данас и затајени аутор, са завежљајем снимљених али необјављених песама модерне електронске структуре. Мало ко то зна, али ја некако знам.

Бранко Андрић Андрла, између осталих ствари које је урадио, основао је Војвођански блуз бенд који Мијатовић није споменуо, као ни браћу Вранешевић с Лабораторијом звука или Слободана Тишму и браћу Мандић. У сваком другом разговору, Богица би се њих сигурно сетио, а овде је важно додати их због уметничке генетике – Славко Матић са својим саставом Збогом Брус Ли оправдане уметничке претече проналази у Пеђи Вранешевићу и Бранку Андрићу. Иза Матићеве ноншаланције и кловновско-карневалске појаве на сцени, иза његовог необавезног калемљења панка на тамбурашку музику, стоји висока интелигенција и концептуална свест спремна на колаже и пастише од фрагмената музичке, књижевне, позоришне и стрип уметности, у духу његових претходника. Надаље, Матић је неко ко са својим живим уметничким прецима одржава активну саговорничку комуникацију, поготово с Бошком Мандићем и Пеђом Вранешевићем.

Душко Трифуновић, о коме доста тога знамо и Богица и ја, не би требало ни да се нађе у категорији новосадских претеча. Спортским језиком који сада намерно користим – није квалификован. Најпеванији песник српскога језика све што је било препознатљиво у Југославији створио је као сарајевски песник и телевизијски радник. Не као Новосађанин. У овом граду јесте провео позно доба свог живота, али је само тестаментарна збирка Велико спремање заиста аутентична новосадска књига и заиста вредно дело. Дакле, наследника оном универзално препознатљивом и вољеном Трифуновићу не треба тражити овде, него у Сарајеву. Што неће рећи да се баш поменутом књигом Душко није уписао у стваралачку матрицу неког млађег новосадског уметника. Јесте и то – дубоко.

Војвођански блуз бенд, који сам овде дописао на рачун њиховог оснивача, изнедрио је Шинобусе, а фронтмен тог дирљиво честитог, ољуђеног, креативног новосадског састава у којем сваки члан има своју ауторску ауру јесте Милан Кораћ. Он је и расан кантаутор који је мимо бенда снимио три самостална албума. Песма Шинобуса Скачем високо, коју Милан потписује и пева својим препознатљивим гласом драгог познаника из краја, којем се мора веровати и с којим се још може попити пиће ван возног реда у некој грбавичкој кафани, има вредност аутентичног новосадског евергрина, стандарда који надилази време и опет је у равни Балашевићевих најбољих песама. И овде морам рећи – ако се послуша довољно пута и ако се верује у лепоту и вредност новосадске песме коју не пева панонски морнар. Ту негде, са истим блуз пореклом, промиче Милан Керезовић Кецкец, јединствен приповедач и певач, несмирени урбани дух града, увек више узбудљиво уметничко обећање него његово испуњење.

Милан Кораћ (Шинобуси)

Слободан Тишма, такђе придодат Богичином списку, један је од предака Николе Нешковића који је у својим новосадским годинама објављивао албуме и наступао на проређеним концертима као (изменавремена). Нешковићева песма Љубави, само уз глас и посну акустичну гитару, једна је од најбољих, најсублимнијих на нашем језику од почетка столећа, и она достојна лепоте Балашевићевих статусних песама. Али – Балашевић је читао другачију лирику. Никола је волео Ивана В. Лалића и његов симболички језик од другога је света, неприлагођен већини. И поред тога, изнедрио је универзално вредну уметност првог реда, песму толико добру да може овом граду само да учини част.

Немања Нешић дугује Балашевићу бар четвртину своје стваралачке личности. Друга четвртина, мада стилски приметнија, баштини се у песмама Арсена Дедића. Они који памте његов младалачки Ревир, сетиће се можда и утицаја Милана Младеновића, а ко га најдуже и најбоље познаје – знаће да је Нешић коренски везан за младост рокенрола, за Бадија Холија и Ричија Валенса односно за пандан-саставе који су у Новом Саду шездесетих свирали игранке. С годинама, Немања Нешић је постао специјалиста за одевање поезије у музику, снимио је изузетне албуме на стихове Добрише Цесарића, Милоша Галетина, Милоша Црњанског и Енеса Кишевића. Код нас, нико није урадио то што је он учинио с певаном лириком. Нико с толико елеганције, укуса и одмерености није певао поезију. Данас је један од последњих шансоњера од класе, не само у Србији. Сличан пут, али доста раније, од рокенрол игранки до шансоне и певане поезије као одабраног израза, прешао је и Милорад Бата Нонин.

Чувени радијски човек Ангело Влатковић имао је у погледу једне вишегенерацијски важне емисије адекватног наследника још у Анђелку Чупку Малетићу. Тај тихи и благи господин топлога гласа, рођени говорник који нажалост бира да не пише а толико би тога могао да забележи и остави некој долазећој генерацији у аманет, не само што је управо уз Богицу Мијатовића достојно преузео Влатковићеву радијску емисију Рандеву с музиком, него је увек имао слуха за младост, а као музички уредник држао се стандарда које су данас готово сви заборавили – да уредник не треба да емитује искључиво музику која се њему допада, него да мора да буде отворен и за оно што му се не допада, а препознаје вредност у томе.  Малетића је опет наследио Никола Главинић, преузевши ове критеријуме, предусретљив, љубопитив, деликатан и обавештен као саговорник и широко музички и општекултурно заинтересован.

За промену, Драшко Ређеп нема и вероватно не би ни требало да има наследника. Бриљантан есејист Крлежиног формата – када је хтео, а естрадни коментатор ниске резолуције када би му дошло, био је континент-човек несамеривог знања и обавештености, жељан пажње, богато дигресиван и потпуно окренут себи. Такве личности не остављају места за ученике јер се непрестано сами себи догађају. С друге стране, Драшко Ређеп управо зато могао би да има највише новосадских наследника, ако његову хипертрофирану потребу за пажњом и склоност ка нимало доброћудним коментарима посматрамо као визионарско понашање које се данас посвуда раширило – на интернету. А када је реч о Александру Тишми, нека Ређепова пригодна мисао да је Тишма „умро као довршени писац без уобичајене литерарне патетике” буде објашњење зашто он нема правог наследника. Зашто је Богица овде, драге воље признајем, погодио. Тишминим темама, међутим, баве се данас многи – и холокаустом и анатомијом насиља.

Зоран Бугарски Брица са ансамблом Зоруле наследник је Јанике Балажа. С њим биографски и судбински повезан Мирослав Антић улио се у многе песнике и музичаре. Нека Миле Нинков, човек за кога зна свако коме је он у животу помогао – а док је био на овој обали живота, сливала се свакодневно река таквих људи у његов новосадски мали стан – буде дебела паралела коју ћу радо повући. И ово да би се видело – треба само читати и волети песника Нинкова као што смо читали и волели Антића.

Када је реч о Ђорђу Балашевићу, јунаку свих наших опроштаја који је својим одласком у истинској жалости ујединио целе јужнословенске народе, није он био уметнички бездетан. Макар се некоме подигла обрва у знак неповерења, његов наследник јесте Бранислав Крстић који је свој састав именовао по чувеној књизи Мирослава Антића, као што је и сам Балашевић умногоме био пунокрвни кантауторски настављач и даљи расадник утицаја Антићеве равничарске поетике. Такође, гитаристички тандем браће Алвировић, из Крстићевог раног Гаравог сокака, свирао је једно време с познијим Балашевићем, чиме је овај стваралачки родослов био додатно узвратно структуриран. Компетентан и вешт кантаутор који срачунато ради са општим местима у својим песмама, промишљен и практично а не само теоријски заинтересован за свој успех, Бранислав Крстић је настављач војвођанске поетске, тематске и мотивске линије Балашевићевих песама. Њихови уметнички домети, међутим, осим у неколико Крстићевих наслова, нису једнаки јер Балашевићева кантауторска богомданост и јединственост не може у другоме да нађе континуиран рефлекс истог нивоа. С друге стране, поједине Крстићеве песме улазе у памћење колектива, постају део кафанске историје, увелико народни класик Ко те има тај те нема певају и Звонко Богдан и један Штулић из свог егзила, а Крстићева лична зона сигурности у којој се поодавно утаборио, што је подразумевало и споразуме друштвено-корисне природе, јесте друга страна Балашевићевих неспоразума исте природе, прагматично наличје једног непокорног лица које смо волели. Међутим, и Балашевићево неспоразумевање и Крстићево споразумевање са профаном стварношћу јесу сигурна кућа у којој престаје развој њиховог уметничког потенцијала. Отуда ни један ни други, безмало у протеклих двадесет година, нису били у близини сопствених раније дохваћених висина. Бранислав Крстић је у неким аспектима анти-Балашевић, али јесте његов једини потврђени наследник. И што је тако – говори у име вредности али и једине могуће слабости Балашевићевог стваралачког проседеа.

На концу, Перо Зубац, једно од она два слова у цитату на која је спала књига Српске Атине, има стваралачког наследника истог презимена о којем зарад доброг укуса нећу написати ништа мада га можда и најбоље познајем, осим тога да од њега свакако не треба очекивати нове Мостарске кише. Све друго – он може да уради, на свој начин. Истини за вољу, ни та Српска Атина нема везе с јунацима које у истој реченици помиње Богица Мијатовић, назив припада сасвим другом столећу и онима који су се окупљали око још младе Матице српске. Реченица у којој би се срели Милетић, Змај, Костић, Јакшић и Кодер – била би свакако историјски и смисаоно примеренија.

Ђорђе Балашевић никада се неће поновити – ту је Богица Мијатовић у праву. Нити ћемо икога испратити као што смо њега испратили на последњу пловидбу. Али неће се поновити ни она земља која је омогућила једног Балашевића. Јер тај отишавши човек огромних синтетничких моћи, тај мајстор језика који сви разумеју, тај шмекер и шармер који је тачно знао како које емотивно дугме да притисне у публици – не треба то заборавити – почео је као још један стидљиви, наивни момак са акустичном гитаром око рамена. Он се нама неће поново десити, али таленат, то се већ стално изнова дешава. Таленат не живи од туђе пажње макар јој природно гравитирао. Објективно присуство талента не зависи од тога да ли га ми видимо или не. Њега увек има у људима, некада буде необично распоређен, за некога се чини да је више пута стао у ред када се таленат делио, а најчешће исти тај таленат који једна огромна стваралачка личност попут Балашевића има, буде раздељен на неколико других, каснијих уметника. Данашњи Нови Сад пребогат је талентима, чак богатији него што је био Нови Сад за којим Богица жали. Јесу ли ти таленти потребни и видљиви народу – то нема везе са самим талентима. Има с духом времена, културном и другом политиком и потребама већине. Уосталом, данас много ко свакодневно и сваконоћно примећује и прославља самог себе и своју безграничну енциклопедијску памет у виртуелном огледалу друштвених мрежа. Не може се таленат у другоме онда приметити, а камоли прославити. Превише посла имамо око неговања и промовисања сопствених аватара.

Александра Вребалов

Прошетате ли ипак, некада, Новим Садом, још ћете можда срести поједине уметнике које сам овде поменуо. И оне које нисам, а још како их има. То је најлепше. Да нисам повлачио само усредсређене паралеле са именима из уводног цитата, и сâм бих могао овај текст богато дописати и садржајно допунити. Може то и неко други да учини. Важније од свега, на улици и данас можете видети Слободана Тишму или Пеђу Вранешевића. На пијаци, уочити Пера Зубца или Миру Бањац. Можете ниоткуда угледати Александру Вребалов или Бранку Парлић. Можете приметити позив на изложбу Данила Вуксановића. Или налетети на Сашу Радоњића, који ће вам сасвим сигурно, необавезно у ходу, дотурити своју књигу, музички албум или вас позвати на монодраму играну по његовом сценарију. И зашто не, можете видети Богицу Мијатовића који је заслужан за ову моју изнуђену панораму талената, а који такође чини културну вредност града. Ако га сретнете у карактеристичном брзом ходу, обавезно му напомените да ипак живи у културној метрополи а не у паланци и да је и сâм део те објективне духовне и стваралачке колективне величине. И поздравите га. Он јесте помало тврдоглав, али је у својој суштини сјајан тип који хоће да саслуша другачије мишљење. И воли полемику као што воли музику и спорт.

Још нешто. Прођите понекад Железничком улицом, али с вечери. Ако буде среће, у једној оптичарској радњи, иза прозорског стакла, угледаћете две повијене фигуре с гитаром и мандолином. Они се зову Хуман Самии и Иван Чкоњевић. У истој радњи, до пре коју годину, могли сте да видите и чујете Николу Нешковића како ноћу свира. Хуман је мој најдражи кантаутор у овом граду. За мене, у годинама које имам, свакако насушнији од Балашевића. А Иван – Иван је аутентична генијалност новосадске културе. Мултиинструменталиста, прозаиста, цртач. Човек који никада не спава. Онај који лепи ауторске хаику песме на уличне бандере. Ако вам се, дакле, посрећи, уђите у радњу и замолите их да вам одсвирају Хуманову песму Даљинама. Добра је и она – као најбоља Балашевићева песма. Само говори другим језиком. Верујте ми на реч.

3. март 2021.

Нови Сад

(метропола)