GLIB - Blue Collar Elite Escort Motel

Nema ničeg prirodnijeg od toga da početak pesme Moonshiner’s Dream, u stišanom, odmerenom otvaranju dvostruke ploče beogradske grupe Glib, u trenutku snažno asocijativno poveže slušaoca s velikom pesmom I Don’t Want to Talk About It Denije Vitena i Jangove prateće družine Crazy Horse. Niti ima nečega primerenijeg od toga da završnica istog dvoglavog albuma – osmominutna distorzivna tutnjava I Went Down To The Office, pesma koju bi muzički tumači staroga kova i sveta sigurno nazvali epskom, opet u trenutku, jednako snažno poveže slušaoca s koncertnom snagom albuma Live at Raji’s grupe The Dream Syndicate. Između tih koordinata, Nila Janga kao arhiučitelja i celokupne podzemne epohe iz osamdesetih koju smo poznavali i bezuslovno ljubili kao Paisley Underground, događaju se pesme sastava Glib, snimane dosledno oko jednog mikrofona, uživo, onako kako se to radilo u detinjstvu rokenrola. Da uvezujuće kolo bude potpuno, njihova muzika komunicira s matricama koje je postavio Hau Gelb unutar mitsko-prašinarske Giant Sand legende, ne samo u stilskom i ekspresivnom smislu, nego i u strategiji snimanja, gde je jedno muzičko delo doživljeno kao otvorena forma u kojoj svoje uloge pronalaze komšije, prijatelji i članovi porodice.  

Ali nije veličina albuma Blue Collar Elite Escort Motel u tome što će posvećenima koji znaju da prepoznaju mesta na mapi ove voljene muzičke mitologije za odabrane, doneti osećaj da slušaju izgubljenu pa otkrivenu vrednost jednog američkog kulturološkog pravca razmišljanja i načina osećanja i to onu vrednost koja ne dolazi iz Tusona, Los Anđelesa ili Sakramenta, nego baš iz Beograda. Značaj novog albuma grupe Glib je u otkrovenjima koja može da ponudi onima što nisu inicirani u svete tajne ovog američkog žanra odnosno njegovih korena. Slušalac namernik tako će – makar ne imao bilo kakva predznanja o uticajima i posvetama na ovom albumu – ukoliko je dovoljno otvoren, moći da oseti potresnu snagu i čestitost namere da se pesme ne aranžiraju kao komadi koji treba da se nekome ili nečemu dodvore, da se iste pesme poštuju kao da su bića, a ne strukture, da se izvode-oživljavaju isključivo u dahu, bez nasnimavanja i friziranja njihove stvarnosti, da se igra elemenata – glasa, ritma i gitara, a ponegde i majstorski kanalisanog klavira kao u autsajdersko-himničnoj pesmi C’mon Lord – sprovodi unutar sopstvenih zakonitosti koje nemaju nikakvog nadređenog krovnog zakona u očekivanjima publike, menadžmenta ili muzičke industrije. Taj prostor zadobijene slobode iz kojeg se Glib dostojanstveno javlja i u koji uvek može da vas uvede svojom muzikom, prosto nema cenu, kao što nema ni nagradu osim one koja pripada stvaralačkim radnicima što svoj svagdanji trud zasnivaju jedino na ljubavi. Ta im je nagrada u životu časno izboreno pravo da stvari rade na svoj način, pri čemu im je, na kraju svakog težačkog dana, najvažnije da budu u skladu i miru sa sobom.

Samo čovek koji beleži ove reči zna koliko je puta, u proteklim sedmicama, odlazio u motel iz naslova ovog albuma. Koliko mu je puta to fascinantno živo i uzbudljivo mesto pružilo otklona, nadahnuća ali i odmora i utočišta kada zatreba. Taj je motel, valja i to reći, danonoćno dostupan i sasvim je besplatan. Potrebno je samo poverovati – da postoji. Da ga ima. Da ste ga zaslužili. 

Miloš Zubac

Novi Sad, 13. mart 2021.