MILOŠ ZUBAC / МИЛОШ ЗУБАЦ

У свему што човек чини или не чини, стоји нека намера. Када се потом одређује према нечему што је учињено или није учињено, опет иза тога стоји намера. Међутим, од намере до артикулације намере, на пример од онога што се заиста хтело рећи до онога што се рекло – не мора да води знак једнакости. Зато је важно умети читати намере. Између намере аутора филма Дара из Јасеновца и самог остварења, дакле између жеље да се о најболнијем месту савремене српске историје а уједно најтамнијем месту савремене хрватске повести коначно проговори језиком филмске уметности – нема дивергентности. Оно што је Предраг Антонијевић с целокупном синеастичком екипом хтео да учини, урадио је најбоље што је могао, у складу са својим талентима и личним владањем могућностима филмског израза. Да је намера била да се промовише антихрватска пропаганда, не би сигурно на почетку филма било сељанке Хрватице која без икаквога интереса, ризикујући свој голи живот, спасава српску бебу. Да је намера била да се у пуном ве...

Овај пут ће бити лично. Када сам примио поруку пријатеља у којој је писало да нас је „панонски морнар напустио ”, а вест ми је стигла пре него што је била објављена јавно, намах сам по механизму или самоваспитању, у целом ковитлацу могућих асоцијација и наједном отворених канала, помислио на породицу отишавшег, а у други мах на тројицу мојих послератних другова. Један је Далматинац, Вргорчанин Ивица Станковић, годинама већ негде изван нашег заједничког неба, где домета нема. Други је Херцеговац Мехмед Бегић, дуго на супротној половини ове планете, али макар доступан, још утеловљен, човек чија ми писма и песме неописиво значе. Трећи је Ђорђе Матић, рођени Загрепчанин, однедавно Истранин, а између та два географска одређења и даље живо пулсира његова опора номадска судбина. Сва три човека искусила су искорењивање, први толико да више није ни остао у животу у којем смо се препознали. Други је још у даљинама своје сопствене легенде, али мишљу и осећањем верно поклоњен херцеговачкој пелин...

Доктор наука српског језика и књижевности Милош Зубац, проучавајући духовно наслеђе на Косову и Метохији, објавио је нови музички албум „Косовске”. Инспирисан старом призренском антологијом народне лирике из наше јужне покрајине, не само да оживљава давно заборављене текстове већ премошћује понор између древног мита и савременог идентитета, усклађује традиционално с модерним и ствара право уметничко дело. Заборављеним текстовима, митовима који се више генерацијски не преносе, дали сте нови идентитет и оживели сте их. Шта вас је навело да истражујете баш косовске песме? Језик понајвише. Језик као завичај оних који су вековали овде пре нас и оних који ће доћи за нама. У језику можемо сви да се сретнемо и у њега да се склонимо. У језик је учитано памћење заједнице. Колективне плиме и осеке. Искуство сваког појединца који је икада тим језиком говорио и на њему сањао. А језик косовске народне лирике је управо чаробан. Ускладили сте традиционално с модерним. Којој публици се обраћате својим ...

Мирослав Нинковић уме с речима. Он их поштује и познаје њихове магијске квалитете, а оне га заузврат воле и слушају га, добровољно се покоравају његовој вољи. Облик Нинковићеве песме формално је стиховани монолит, најчешће један овећи исклесани лирски комад унутар којег се речи неусиљено слажу и нижу у заводљивом ритму и темпу, али да нема обавезног почетка и краја свакој песми, било би јасно да та поезија није уопште из комада, него је она течење у времену и да њено доминантно својство долази из елемента воде а не камена. Највећи изазов за Нинковића као песника није у дохватању идеалне форме која би одговарала његовом сензибилитету јер ју је већ остварио – његове песме имају неповредивост облика, препознатљивост и једну сигурност која припада онима који су прекаљени, а не онима који још трагају.  Изазов за једног будућег Нинковића управо је у одступању од освојеног, патентираног облика у којем се он осећа одвећ сигурно, толико да би могао да склизне у маниризам. Отуда је ова збирк...

Povod za intervju s novosadskim umjetnikom, sinom velikog pjesnika Pere Zupca bio je njegov izvrsni prošlogodišnji album ‘Hazarske’. Način izvedbe bio je ograničen na adresiranje e-mailom desetak pitanja sugovorniku, kako nažalost i dolikuje ovom vremenu izolacije. Nešto poput slanja poruke u boci. Ne znate kakve odgovore ćete dobiti, kao i onaj osjećaj da u konverzaciji ne učestvujete i da je ne možete voditi u željenom smjeru. Upoznali smo se preko te iste hladne internetske mreže netom pred ‘intervju’, ali uz onaj osjećaj da smo se kroz umjetnički rad upoznali puno prije u nekoj drugoj dimenziji. No opet, ni to me nije moglo pripremiti na odgovore koje sam dobio od ovog poete čija duša je kozmički velika, kao otvorenost koju ima u komunikaciji. Miloševi odgovori napunili su mi oči suzama, ali i dušu blagošću. U mojoj novinarskoj karijeri to su rijetki trenuci. Osim velikog ‘hvala’ Milošu, toplo se nadam da će ovaj intervju doprijeti do srodnih duša koje će obratiti paž...