HAZARSKE - ZABRANJENE PESME I GITARSKI HEROJI

 „Ono što ja znam i umem očigledno je u sadašnjem vremenu nepotrebno. Teško da je danas neophodna mudrost. Ovo je vreme dovitljivosti i spremnosti na rizik. Petnaest godina nisam kao pesnik nastupao u Novom Sadu, ne računam priredbe za decu. Devedesetih godina niko nije smeo da mi štampa knjigu pesama Hazarske pesme. Jedino se Tika Pavlović usudio u Beletri da ih objavi, ali nikad knjiga nije stigla do knjižara.” – izgovorio je moj otac, u jednom davnom razgovoru za novine, negde nakon petooktobarskih političkih promena. Knjiga koju je spomenuo bila je odštampana, ali je ceo tiraž bio uklonjen, osim jednog jedinog primerka koji je izdavač krišom dostavio pesniku. Taj sam primerak dobro zapamtio, kao i pesme koje same po sebi nisu davale povoda za zabranjivanje, ali jesu i i te kako sačuvale tamnu uspomenu na vreme u kojem je moj otac, najednom, postao ličnost na koju su se okomile „blatonoše, popljuvači i gnjide”, na mučno doba posleponoćnih telefonskih poziva, uhođenja i priprećivanja, dušebrižnih saveta, odricanja dojučerašnjih prijatelja i okretanja glave na ulici. No, svaka porodica ima neku tegobu da pregrmi, ovako ili onako, i nije ovo priča o nemilosti u koju je moj otac u jednom teškom intervalu života upao, jer mnoga priča o zlu lako ume da sklizne u propagandu zla – kako je nebrojeno puta govorio Duško Trifunović. Ovo je, naprotiv, priča o dobrim ishodima koji su nikli iz gorke i tamne zemlje. I priča o autentičnom gitarskom heroju današnjice koji još živi na novosadskoj Podbari.

Album Hazarske snimio sam na poziv prijatelja. I to u istoj godini kada sam, uz drugog vrlog druga i saradnika, objavio album Kosovske. Milovan Đuđić, bezmalo svima u orbiti ovdašnjeg  bluza i rokenrola oglašen kao Džimi, s čijom sam mladalačkom gitarskom vatrom radio pre celih deset godina u Prkosu Drumskom, o kojem sam pisao u knjizi „Rezervna kultura”, pozvao me je da snimim kod njega šta god ja hoću da snimim. I stavio mi je na raspolaganje sve što je imao. To je podrazumevalo i njegove muzičke saradnike, pre svega valjane ljude, potom i odlične instrumentaliste i pevače. Kao da je znao da dugo već prepoznajem u sebi snažnu potrebu da načinim dubinski i korenski bluz album na maternjem jeziku. Bluz s visokom pesničkom rezolucijom. Probrao sam omiljene pesme iz očeve zabranjene knjige, dodao jednu moju pesmu i jednu od Ivana Škrabea, mog zagrebačkog brata, kosmičkog nomada, mističnog princa koji se odrekao zemaljskog kraljevstva zarad slobode svoga duha. Jer sve je ovde bilo i ostalo u prostoru mita – i izgubljeno hazarsko pleme o kojem je pevao i u iglu njihove sudbine sopstveni životni konac udevao moj otac, i moja oktobarska reminscencija na jednu nadvremenu ljubav u Lasi, Teotivakanu i Carigradu, i Škrabeova vatrena ptica koja leti u budnom snu. Džimi je besprekorno osetio kuda i kako valja s tim pesmama. Prerija, magija, predanje. Prašinarski bluz. Kost, drvo, žice, koža. Slajd. Topot i rzanje konja – recimo baš onog tamnog ata sa omota na kojem je čudesni vibrantni akvarel Marije Čolić.

Gledao sam Džimija kako snima solo u Oktobarskoj. Kako ga s lakoćom izvlači iz rukava bez ikakve pripreme i konstrukcije, bez planiranja, sasvim posvećen trenutku koji je u nešto sekundi doneo nezaboravnu deonicu istinskog gitarskog majstora. Njegova prirodna nebaždarenost i neprevrelost iz adolescentskih dana transformisala se s vremenom u vanserijsku muzičku kompetentnost, sigurnost i zrelost. Džimi je pritom uvek bio svojeglav – u tom smislu što je voleo da razmišlja isključivo svojom a ne tuđom glavom. Takvog ga je cela moja porodica nepodeljeno zavolela. Ljubav je bila uzajamna – Mej, moju mlađu šestogodišnju kćerku, Džimi je ljubazno pozvao da učestvuje u snimanju kao usni harmonikaš, ni manje ni više. Poletela je u iskustvo. Zauzvrat, Džimi joj je posvetio čergarski instrumental koji zatvara naš album.

Ne tako davno, u vreme kada smo snimali Hazarske, sedeo sam na dečjem igralištu s Vukašinom Viškovićem, još jednim gitarskim junakom koji je sa šesnaest godina bio sa mnom u Prkosu Drumskom, Džimijevim đakom koji je privremeno bio zamenio svoje berlinske dane za novosadske, te smo na moju veliku radost mogli da sačuvamo i njegovo sviranje na albumu. Razgovarali smo o tom obilju muzičkih plodova koje sam donosio i biće da sam mu ispovedio moju zapitanost da li uopšte ima smisla iznositi svu tu duhovnu hranu na javnu trpezu ako znamo da neće biti mnogo gladnih i žednih – nije to samo fenomen vezan za moje stvaranje, nego za rad celokupne moje generacije u kojoj postoje izuzetni, neuporedivi, vanserijski autori. Vukašin je blago, s mudrošću od par milenijuma odgovorio, jednako zagledan u razigrano detinje mnoštvo ispred nas:

„Miloše, pojedine tvoje pesme mogu nekome da promene život, ja to znam. Zato je dobro da svima budu dostupne.”

Docnije, kada je preslušao album, ovaj nekadašnji vilinski dečak iz mog benda dodao je i to da Džimi svira bolje nego Raj Kuder.

Hazarske su taman album. Mrklina, ali prosvetljujuća. Govore bez ostatka o talentu jednog samosvojnog gitarskog heroja s novosadske Podbare, kao i o njegovoj i mojoj ljudskoj i muzičkoj sinergiji. Imaju snagu pesničke objave prvog reda u vremenu kada reč u muzici ne znači i ne kazuje ništa. I najvažnije, u većem delu, nose hiljadugodišnje poruke o suočavanju sa elementarnim zlom koje se uopšte nije umanjilo niti oslabilo u odnosu na doba u kojem su odaslate čovečanstvu, u nadahnutoj besedi jednog svečoveka na galilejskoj gori. Ti zaveti kažu da ne treba blatom na blatonoše i da nije naše da sudimo onima koji nam ni glasa ne prepoznaju. I da je Bog jedan – ako ga ima, dodao bi pesnik, večito razapet između žarke vere i pelinove sumnje.

Na koncu, album je izrazito ličan i podsticajan za reminsicencije. Zato ovaj zapis dovršavam probranim insertima iz Džimijeve i moje žive prepiske koja se slagala tokom snimanja i potonje produkcije hazarskih pesama. Pogotovo smo često obojica prizivali i osećali duh Rorija Galagera, srčanog muzičara kojeg nepotrošivo volimo. Zato neka ovi Džimijevi komentari posvedoče o uzbuđenju, o načinu razmišljanja, o produkcijskim rešenjima i najposle – kreaciji koja je donela album kakav se desi jednom u životu, ako i toliko. Jer ovakvih albuma jednostavno nema. I mogu da ih iznedre samo oni koji su odavno pošli stazom koje nema.

 

DŽIMIJEVE USPUTNE BELEŠKE:

Banjo sam tretirao kao padobranca koji je uskočio, odsvirao solo totalno nepripremljen i otišao. Mislim da će to biti dobar faktor iznenađenja za buduće slušaoce. Namerno sam mu stavio taj "old radio" prizvuk da bude kontrast pesmi koja je svetla i vesela ritmički i produkcijski.

I da, ja sam pevao ove prEteće na refrenima. Ukoliko ti odgovaraju, to će biti prvi album na kom sam pustio glas. :)

(Vreme nevere)

***

Mej je zasvirala sa nama u salonu. :)

(San ti čuvaju)

***

Iskreno, dok slušam ovu pesmu na slušalicama da proverim odnose, tačno zamišljam preriju ali i one planine njihove u daljini, pesak, busenje, malo nomadsko naselje s pratećim kućnim ljubimcima i sve to dok putujem vozom i gledam kroz prozor. Mene baš „baci u taj trip”, što bi se današnjim žargonom reklo.

(Hazarska)

***

Čuje se Rorijev duh kroz ceo album.

***

Ne zaboravi mačka Čakija koji se vazda motao tu (…) sinoć ja miksam a on mi seo u krilo i gleda u kompjuter i – sluša.

***

Što volim kada pesma zazvuči dobro bez mnogo miksanja. Ovde je tretirano sirovo i snažno. Ova mi je favorit. Muzika se deli na pojačaj i ugasi, ova je definitivno pojačaj. Volim što se čuje slajd kako klizi preko žica, udaranje po gitari, odaje utisak snimka iz dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka. Imam ploču velikog Roberta Džonsona, šta se tamo sve čuje, mati moja mila.

 

Ovaj pristup mi je bio na pameti čim sam video da je Škrabe pisao tekst a ja se setio da imam rezonator gitaru. 

To je patern koji nikada neće zastariti i biti prevaziđen. Izvukli smo maksimum iz minimuma.

 

Ova mi je definitivno favorit.

 

(Stiglo je doba)

 

***

Džon Li Huker bi bio ponosan.