ЈУЧЕРАШЊИ СВЕТ

„Небројено пута (са осећањем да ме још увек готово нико и не зна) присуствовао сам читавим малим спонтаним сеансама у друштву песника и уметника различитих генерација и опредељења. Било је међу њима и оних најстаријих: са неверицом се сада питам – како је уопште било могуће да сам их затекао још увек у животу? И тада, када сам био међу њима, деловали су ми као да су се за кафански сто, само за ту прилику, сјатили са онога света. Или обрнуто: као да сам ја – неким мистериозним случајем – право са корза у Кнез-Михаиловој улици, зашао за ону границу иза које борави историја”, написао је Стеван Раичковић у својим дневничким забелешкама. Тај запис именовао је „Сигнали из прошлости”. Преписао сам га, знајући да ће једном отворити ову сасвим личну реминисценцу на снимање „Јучерашњег света”, више едиције него албума, чврстог поетско-музичког завета који сам остварио с пријатељем и сарадником за живот, Немањом Нешићем. Обојица смо, још од стваралачких повоја, друговали с поезијом и постављали смо је у срце наших индивидуалних музичких судбина, доследно и тврдоглаво чак, не знајући или не желећи другачије. Ја сам с поезијом и присуством живих песника првог реда растао, и то дословце. Њихова благотворна светлост и неконвенционална светост са ове и оне стране живота преливају се током сваког мог концерта, знају то они који су сведочили. А нема човека у Новом Саду и далеко даље од тог још увек довољно уметнички амблематичног и интригантног града, који је поезији других песника поклонио више од себе и свог талента него што је то Немања Нешић. Само да је отпевао Црњанског, Цесарића и Галетина онако како јесте, било би предовољно. Али његова служба песништву није орочена на ова имена. На албумима Јучерашњег света вратио се још једном свакоме од њих, али је отворио и канале дубокоподстицајних разговора с Ђуром Јакшићем, Војиславом Илићем, Тином, Драинцем, Дисом, Дучићем, Шимићем, Крлежом, Тадијановићем, Раичковићем, Миљковићем, Антићем, Витом Николићем, Домовићем, Хајнеом, Блоком, Висоцким и није то све. На његову ниску, надовезао сам своје давне, младалачке музичке интеракције с лириком Леса Ивановића, Душка Трифуновића, Сречка Косовела, Драготина Кетеа, Захара Гарадијског, као и с поезијом мог оца. Ни то с моје стране није било све. Њихова поезија, уз песме оних песника које овде нисам именовао али једнако су нам били важни, нашла се на четири посебна а тесно повезана албума, четири дела једне целине коју смо назвали Јучерашњим светом. Делом због Цвајгове дивне тестаментарне књиге истог имена, чуварке успомене на целу генерацију неприкосновених стваралаца који су искрварили своју лепоту између два светска рата. Делом због неизбежног контекста јучерашњице, у какав се једино могла сабрати цела пробрана лирика у Немањином и мом музичком читању. Делом због пандемијом жигосане и измењене садашњице у којој су наши заједнички албуми стварани, а где се наједном целом човечанству причинило како ништа више неће бити као лане.

Песме за прва два албума снимали смо претежно током проглашеног ванредног стања, из недеље у недељу, у раним јутарњим сатима, јер тако су налагала ограничења колективне стварности. Међутим, сами су исходи више били ноктурални, ноћни и послепоноћни. Можда због скадарлијског штимунга, необично честих кафанских мотива, а свакако због хармонике коју је Немања с намером унео у сваку од двадесет две песме. Једном је, док смо разговарали између сесија снимања, рекао како се ништа не може поредити са свирањем те хармонике, његовог првог инструмента пре но што је овладао многим другим инструментима, јер она је уистину продужетак његовог тела, положена је на његовим грудима и мора бити да то његово цело срце свира. Довољно је чути Лесове „Каре Шабанове” у Немањином аранжману, нарочито крај тој незаборавној песми. Радост и сета које је мој друг унео у сваки аранжман, а где је ово друго ипак претегнуло, биће да долазе понајвише од старе хармонике коју је користио. И помало ван сваког наума, нас двојица посвећених рокенролу, блузу и шансони, снимили смо веродостојан хармоникашки албум. Сасвим примерен Раичковићевој слици кафанског стола за који су се сјатили песници са овога и онога света.

Сачувао сам у памћењу тренутак током снимања Немањине песме „Нови живот” – јер на сваком албуму смо лирици вољених песника придруживали и наше версе – када сам му, слушајући начин на који је отпевао стихове, напоменуо како је то извео управо попут Драгана Лаковића. Увид нас је обојицу забавио и потом сам и свој глас у рефрену исте песме примерио том мирном, маркантном, готово монолитном човеку уз чије смо певање обојица расли и кога смо доживљавали као доброг дива нашег детињства. У другој песми, Немања би певао онако како је певао Арсен Дедић, али то је чинио само када су га сазвучја музике и стиха неумитно к њему водила и то је радио спонтано. Готово органски. У Немањином гласу, мајстора југословенске шансоне увек је било бар онолико колико има Скота Вокера у певању Дејвида Боувија.  И ти начини интерпретације, када би од нашег личног и самосвојног прелазили у рефлексе младалачких извора и узора, па се опет враћали аутентичности, донели су много Јучерашњем свету.

Снимили смо тако четири албума. И намерили да их објавимо у две целине, као два двострука издања унутар исте едиције. У друга нека времена, када су другачији укуси и стандарди били на снази, вероватно би имало смисла одједном објавити четвороструки албум, потпуно посвећен врхунској поезији заједничког југословенског културног простора. Притом, наставили смо да снимамо, поклонивши сада пажњу „поезији за децу и безазлене” – како би то нежно рекао Мошо Одаловић. Немања је хармонику заменио мелодиком, одлучио да све песме одсвира на необичном маленом инструменту који није сасвим гитара а ни укулеле, него је и једно и друго, пронашао стари металофон и дечје звечке и штапиће, па смо узели да уводимо Змаја, Шантића, Миру Алечковић, Драгана Радуловића, Ршумовића, Витезовића, Павла Јанковића Шолета и друге песнике, и знамените и савремене, у наше свесно оживотворење некадашњих лирских али и чистољудских вредности у заједници с музиком коју смо мој друг и ја имали да понудимо.

Јучерашњи свет могао би онима који још чувају наклоност према поезији и лепоти, а има их увек више него што нам се чини, много слушалачке радости, топлине и утехе да пружи. Нама је већ толико тога даровано само током рада на песмама. И према стваралачким законитостима који Немању и мене воде, свако ће се вратити свом личном уметничком свету из овог заједничког, јучерашњег, надасве бољег, који смо подигли уједињени, и сваки ће у себи понети непроцењиво искуство разговарања с песницима који увелико бораве негде изван времена које ми можемо да разумемо. Дабоме, сваки од двојице биће и понешто измењен тим искуством. Мени најдража промена, већ сада видна, јесте у томе што је мој друг, проживљавајући сваким својим нервом лирику песничких великана, грејући се на њиховој ватри или осећајући студен која је и њих ледила, негде успут – а било је то неизбежно – и сам постао песник. Управо на тихом, неусиљеном изласку из Јучерашњег света, написао је свој лирски првенац, књигу топлих успомена на детињство, младост али и горку садашњицу, у складно римованим катренима. И тако, за оним старим столом из сећања Стевана Раичковића, где се у једној вишој јави и данас срећу песници са обе стране историје, иако је то место одавно заслужио, сада постоји и једна посебна столица остављена баш за мог пријатеља.

Фотографија: Ђорђе Бубњевић