Rale Damjanović: Duboko i nepregledno

Miloše, slušao sam i spremam se da krenem iz početka, i to sve albume i sve pesme. Pročitao sam onaj odličan tekst o vama. To je neki kompetentan, misleći i pismen čovek. Dobra stvar. Duboko i nepregledno po značenju. Obnova poetskog osećanja. Dis, Bojić, Stanesku – Serbia, manastiri – sve moje teme. Čista reanimacija. Osim toga, za mene je vrlo uzbudljiva ta obnova Životnog toka: Pesme i muzika Miloša Zubca, sina mog vrlog prijatelja Pere Zubca! I dalje: pesme i muzika mog sina, Ranka Damjanovića. (Pogledaj kad uzmogneš njegovu muziku za decu, i njegove balade, a ja ću ti poslati njegove zbirke). U toku sam sa tvojim radom. Disertaciju nisam pročitao celu, znaš, zbog očiju, ali sam je pregledao, jer su mi te teme poznate. Tvoju pesničku knjigu znam vrlo dobro. Tačno sam napisao ono za tu tvoju novu zbirku. A muziku-poeziju hoću još da promislim. Ima tu još nešto iza onoga što sada mislim, da je izvrsno, odnosno, sugestivno, sadržajno, upečatljivo, doživljeno. Nije to samo stvar književnog osećanja, dopadanja, utisaka. Sve je istovremeno egzistencijalno-estetska mešavina, pomalo subverzivna. Pero i ja, a i svi ostali u tom beskrajnom plavom krugu, posebno oni koji imaju u arhetipskom pamćenju plavu zvezdu, trčimo novi krug. Naravno, nije takvo self-osećanje u prvom planu. Reč je o misiji ljudskog bića. Neverovatno kako se sve to poklapa, kako dobija dubinu, kako se iz realnog i dnevnog otiskuje u metafizičke prostore, što ćete vas dvojica, kao svedočanstva neke naše misije i vere, otkriti kad dođe vreme. No nismo samo mi u pitanju, kažem. Pa čak ni samo vi. U pitanju je ideja o lepom kao čovekovoj suštini i sredstvu da prevlada svoje tragične dubine i obmane. Kavafijeva Itaka, mladi druže. Gotovo je neverovatno kako u tvojoj muzici pronalazim svoje skriveno biće iz mladosti. Ja sam bio roker u duši. Bez sluha. Pa sam rokersku dušu počeo da iskazujem kroz ta luda orgijanja kroz poeziju. To vreme Korčule dobro pamti Duško Trifunović. Tada je tamo svirao neki Nikola Borota i mene je impresionirala snaga električne gitare. Pobuna, brateeee. Duško je bio glavni i u književnom krugu i u muzičkom. Raja se okupljala oko njega. Da, on je bio glavni, okupljao je oko sebe društvo, a ja sam povremeno nailazio...i nestajao.

Nismo pričali o tome, u stvari, ti i ja nikada i nismo ni o čemu pričali. Čak i tvoj otac i ja nismo mnogo razgovarali na onaj standardni način. No naš razgovor traje toliko godina putem duha. Potpuna posvećenost. Pa slušaj, ja sam njemu poklonio knjigu koju sam dobio kao prvu nagradu na Goranovom proleću. Zamisli to. Onu koju sam dobio godinu dana ranije (crvena, obavezno, u kožnom povezu, sa natpisom Prva nagrada publike) zadržao sam a Peri dao tu drugu. A tek razgovor kroz Mostarske kiše, da ne govorimo. I kroz druge pesme, koje ja vrlo dobro znam. Čak i kroz njegove eseje – imam i tu knjigu. On je meni darovao Milorada Mitrovića, jer je znao da to volim. Kod Mike u ateljeu mi je govorio Miletu Jakšića, Briga materina. Jedno prijateljstvo koje ima smisla i suštinu i bez reči. I sad, slušam tvoju muziku i slušam tvoje pesme, i ne mogu da verujem. Dis, Bojić, Stanesku. Znaš verovatno za moju vezanost za Disa. Napisao sam taj predgovor za knjigu Plava grobnica, koju smo priredili Zoran Kolundžija i ja. Snimao Staneskua. Ne znam da li imaš hrestomatiju SERBIA koju sam ja sa prijateljima priredio. Preko 1000 strana. Ako nemaš, da ti je obavezno donesem. Jedna od tema su Fruškogorci. Čudo božje, pregolemo. I ti to pevaš, i to kako. I to sa kojim osećanjem i svetlošću. I moj sin Ranko peva. Videćeš, zaista dobre i sasvim nove pesme za decu, sa novom modernom muzikom. Uz neke balade, uz jednu mladalačku pesmu Disovskog tipa, Majmuni na jarbolima, zastave u kanalizaciji, govornik je digao ruke, baš ko da ne pripada naciji... Na svakoj ruci po jedan prst, na svakom prstu po jedna omča, za svakog od nas... 

Gledam tebe dok pevaš i vidim Peru iz rane mladosti. Malo profil, malo anfas, neke crte samo bleskaju, iako znam vrlo dobro, da svako liči samo na sebe. Svako je sebi predak, što kaže Crnjanski. 

Hoću da čujem sve vaše pesme, i tvoju muziku. Ima još momaka i devojaka koji meni šalju svoju muziku, svoju poeziju kroz muziku. Ima još života osim na planeti zemlji. Muzika je nešto dublje. I trajnije. Možda kao jedini zapis o nama ostaje zvuk, koji svemirski lovci prilježno beleže, pomoću tog zapisa će rekonstruisati život. Jednom. 

Jednom, kao kod Staneskua.

Ostaj mi zdravo. Poruka je sigurno preduga za fejsbuk, jedva sam ga ukapirao, ali šta je tu je. A zašto sam sve ovo počeo, ne znam. Nemam vremena za bacanje. Iz nostalgije, ne. Zbog sujete, nikako. Novi početak, jok. Onako. Radi Reči i Poezije. Sada i radi Muzike. Nogu pred nogu u krug. Imam ja jednu poemu o tome. Dobru. Koja počinje stihovima: Toliko stvari treba obaviti a dan je kratak... Priča se o jednodnevnom životu koji treba proživeti kao da traje stotinak godina. Mislim da je to daleki odjek jedne pesme iz detinjstva, iz nekog filma, koji se zvao „Jedan dan života”. Uz taj film su moje sestre i majka obavezno plakale. Ja sam ga mrzeo zbog toga što su plakale. Film se često davao i ponavljao u Inđiji, i one su ga uvek gledale. A mene su vodile sa sobom. Ja sam im posle govorio – ’ajdemo u bioskop da plačemo.

I tako dalje.

Snimaću danas prilog „Pero Zubac u Hilandaru”. Ili sutra, ovih dana. Lepa priča, i mislim da je znaš. No, nije to samo priča o Kišama, niti o Peri. Ima mnogo drugih priča, ili će ih tek biti. Mala autobiografija o drugima, što kaže Mihiz. Mene je privukao žanr, struktura priloga. O drugima i  sebi, i o priključenijima uz obaveznu poeziju, citate iz moje glave.

Da istisnem to iz sebe.

Pa da trčim maraton, dovek, što kaže Ivan Rastegorac u pesmi Trčaću dovek. Parafrazirao sam ga naslovom mog novog romana. Imaš ga tu u Prometeju. Kajem se. Trebalo je da ostane FILATELIST.  Mada ni ta ideja o plivačkom maratonu U POTRAZI ZA ZVEZDOM nije loša.

Pozdravlja te R. Damjanović. 

(pismo Raleta Damjanovića, iz februara 2019. godine)