MILOŠ ZUBAC / МИЛОШ ЗУБАЦ

Usnio sam da sa ocem prebiram po stvarima iz majčine torbe. Pronalazim majušni molitvenik ljubičastih korica. Može ceo da se smesti u dlan. Slova su sitna. Osećam tugu, težu nego što ikada može da nalegne na mene budnog. Zamišljam je, i dalje unutar istog sna, kako je sa onako velikom dioptrijom u samoći čitala ove molitve. I primetim kako ni u snu ne mogu više da je sretnem. Predaleko je. Ili će biti da mi je upravo sada toliko blizu da je zato više ne vidim. Izlazim iz sna, prebojen, neusklađen s jutrom i uzimam mobilni telefon koji mi sam ponudi Balaševića. Ne bih pošao tim iz detinjstva predobro poznatim, uvek istim putem da se preporučena pesma za koju nisam znao nije zvala Mati.

U JEDNOM VOZU, ČITAJUĆI PISMA IZ BUDUĆNOSTI Desilo se da sam knjigu Tempi Passati, koju mi je njen roditelj Goran Labudović Šarlo poslao s poverenjem i pažnjom, iščitavao u vozu za Zagreb, dakle ne kao putnik u onom imaginarnom vozu koji se pojavljuje u rečima mog oca, utisnutim u pogovor knjizi, nego kao neko ko doista fizički vremeplovi s potrebom da pronađe „sve jatake i pobratimstvom spojenu krv ”, neko kome je ova zbirka poezije bila i saputnik i sagovornik i lirski soundtrack na tom putovanju i natrag. I desilo se da sam u svakom trenutku čitanja imao začudan osećaj, kakav dugo nisam, a pogotovo ne za one književnike koji su još prisutni u telesnoj manifestaciji – da ovde čovek ima posla s Pesnikom. Neću izreći s „velikim pesnikom”, što ne znači da Šarlo to nije. Dovoljno smo dugo u vremenu u kojem se slavoluci dižu bez imalo pokrića, kao što se ljudi ruže opet bez pokrića, kao što se plaća novcem bez pokrića, a sve da bi se naizgled govorilo i naizgled živelo. Jedno velik...

VAN VREMENA GOST (zapis nad stihovima Miloša Galetina) „Dok pesnika, kao gosta, čekaš, van vremenaˮ – jedan je stih iz druge celine Galetinovog dvoknjižja naslovljenog „Jedro za školjkuˮ. I premda je uobičajena dislociranost pesnika iz ma kog vremena u kojem je bivalo registrovano prisustvo tih nesvakidašnjih poluzemaljskih-polunebesnih ljudskih fenomena, odvajkada tretirana kao opšte mesto, u slučaju bečejskog pesnika ona ima posebnu težinu. Galetinu bi se legitimno moglo pripisati da dolazi iz sasvim drugog vremena samim njegovim doslednim istrajavanjem u pesničkom identitetu u koji se kristalisao još u sada sasvim dovoljno dalekim studentskim novosadskim godinama. Svaku svoju knjigu pisao je sa apsolutnim poverenjem u taj identitet i svoj konačni životni izbor da se u dobu kada se čovek gotovo mora izvinjavati zato što piše poeziju – on upravo pesnikom oseti i tako s nemalim ponosom nazove. Svaku svoju objavljenu knjigu platio je pošteno – pre svega iskustvom čekanja, a počest...

Valjalo bi sada poći od Kraja , kako je, posve uobičajeno, naslovljen konac novog albuma grupe Stray Dogg. Ono što ovde nije nimalo uobičajeno jeste jezik na kojem je pesma otpevana, Strajnićev maternji. Nije mu prvi put, zabeležena je jedna posveta Divljanu, ali jeste ekskluzivno u četiri izdanja njegovog sastava. Sam čin pevanja na srpskom višestruko je značajan imajući u vidu nebrojeno puta umnožen komentar koji zacelo prati svakoga ko se u nas stvaralački izražava na engleskom jeziku – a to je problematizovanje izbora tog jezika kao medijuma. Strajnić je stoički i posve neuznemireno podnosio taj teret, odgovarajući na najbolji način – vrhunskim pevanjem na jeziku za koji se opredelio njegov unutrašnji Glas, ali nije zatvarao vrata lirskom iskazu na jeziku koji mu je rođenjem dat. Njegova neusiljena, dirljivodetinja oproštajna pesma za kraj, poput akustične žalopojke, poput transponovane uspavanke s Delte, može se osetiti pre kao ispunjavanje njegove neposredne davnašnje želj...

Ostani tako lepa i pamti priče koje sam izmišljao za tebe. Jednom, u drugoj verziji našeg iskustva, ti ćeš ih pričati meni. I ja ću te prepoznati.

Kada nečija radost postane tvoja, i tuđ gubitak osetiš kao svoj, konačno ćeš videti celog sebe u životu. Za vidljivost je, ne za nevidljivost, potrebna magija.