IVICA BEGIN STANKOVIĆ

Prvi put je doputovao u Novi Sad s jeseni 2008. godine. Prethodno smo razmenjivali pisma. Bio je karakteristično lep, majušan čovek hristolikog lica, s dobrotom koju je neštedimice sipao iz svog prepoznatljivog kaputića. Nije negovao zadnje misli, niti je bio sposoban za tako što. Kada sam upoznao njegove roditelje i sestre blizanke, razumeo sam da u takvom okrilju nije ni moglo izaći drugačije. Mnogo poverenja je odavao jer je mnogo poverenja imao. U život i u ljude. Dolazio je iz drugog vremena. Vrgorac je i danas mesto u kojem se kućna vrata ne moraju zaključavati, u kojem data reč još važi, u kojem se deca mogu do noći bezbrižno igrati na ulici.

Tako smo se sreli kada je stigao u Novi Sad i tako smo se rastali u Vrgorcu, kada se četiri godine kasnije odjavljivao iz ovog života.

S mnogo uzajamnog poverenja.  

Kada bih mu slao pisma, govorio mi je da obavezno dodam očevo ime kraj njegovog, kako bi poštar odmah znao koji je Ivica Stanković. Bilo ih je nekoliko u Vrgorcu, čak i u istoj ulici Tina Ujevića, ali je samo jedan bio Begin. Bege je u matične knjige bio upisan kao Slobodan, mada ga tim imenom niko nije zvao.

Ivica je Novi Sad poznavao jedino iz Balaševićevih stihova. Znao je gradske ulice i toponime koje je poput legendarnih mesta još od detinjstva usvajao iz njegovih pesama. Hteo je da ga odvedem u Cvijićevu ulicu, na Salajku, da mu pokažem džez klub koji je držao Balaševićev pijanista i još ponešto.

U gepeku je uvek kao zavičajni dar nosio rakiju od košćele, uz obavezne dečje poklone za moju Milenu.

Govorio je da ona može postati slikar i da će on kupovati njena platna. Zvao ju je „mali mišˮ.

Jednom prilikom, Draganina majka zamolila ga je da joj iz Dalmacije, njenog rodnog podneblja, donese oleander. Ivica je stabljiku pazio na putu kao najveću dragocenost i izgledao je veoma rasterećeno kada ju je celu izvadio iz automobila.

Moj dalmatinski drug naročitu naklonost i nežnost gajio je prema devojkama koje su lepotom i talentom činile ozračje Prkosa Drumskog. Čudio se kako ih nalazim ili kako one to pronađu mene. Poštovao ih je kao cele ličnosti i divio se njihovoj privlačnosti.

Kada smo jednom zgodom razgovarali u Zagrebu, pitao sam ga kakvu ženu on zapravo traži. Da li onu koja će ga dočekivati kod kuće na povratku s njegovih tuluma i putešestvija po regionu...

Setno mi je odvratio da traži onu srodnu dušu koja će s njim podeliti te tulume i putovanja, s kojom će sve moći da radi skupa.

Nije želeo sidro za svoju brodicu, nego saputnicu s kojom će moći u veće daljine i dubine.

Ivica Stanković bio je peti čovek Olovnog Plesa. Ova četvorica ni oko čega nisu mogla da se dogovore. Nikada nisam video kvartet takvih prijatelja, koji se pomalo van svake pameti vole, a koji nikako ne umeju da se smeste pod istu kapu. Imali su nepresušnog talenta i izvrsnih pesama u preobilju, više nego ma koji sastav u Hrvatskoj, ali nisu umeli da odluče hoće li da budu prepoznatljiv rokenrol bend ili lokalna andergraund pojava. Opet, imali su jednog Ivicu da lomi preko kolena. Mali čovek odlučio bi umesto njih, dogovorio bi koncert, strpao momke u kola i pošao s njima.

Za Olovni Ples bio je spreman da potegne i preko svojih mogućnosti.

Ivica Stanković održavao je svake godine muzički festival na svom dobru u Kotezima. Muzika je bila njegova hrana. Sanjao je o džez festivalu koji će napraviti. Imao je istetoviranog saksofonistu na desnoj podlaktici, a u Sijetlu, prijatelja s džez klubom u vlasništvu. Naoko slučajno, stekao ga je u Dubrovniku. Ben Dogerti pokušavao je kao izgubljeni turista da pronađe Stradun, kada ga je spazio Ivica, tada dubrovački student. Uzeo ga je u kola, pokazao mu stari grad, odveo ga potom u Vrgorac, i ostavio ga svojim roditeljima koji nisu govorili ni reč engleskog. Međutim, umeli su Ben Dogerti i Stankovići zajedno da ćute sasvim prijatno i prirodno. Amerikanac je ostao tamo više od mesec dana. Kasnije se rado vraćao u Vrgorac ili je krstario sa Ivicom po balkanskim zemljama.  

Kada bi se zatekao na nekom koncertu, Ivica je kasno u noć umeo da me pozove na mobilni telefon ne bi li me uključio i podelio sa mnom svoj doživljaj. Pogotovo ako bi to bio zagrebački nastup Olovnog Plesa.

Njegovi česti pozivi i njegovo lekovito prisustvo jesu one malobrojne stvari koje mi danas nedostaju u životu.

Njegovo duboko i verno prijateljstvo ‒ jedan od razloga zbog kojih se istom ovom životu radujem i divim kao čudesnom delu kosmičke ljubavi.

Rastom najmanji prijatelj koga sam ikada stekao, pa tako brzo izgubio, Ivica Begin Stanković bio je onaj s najvećim i najboljim srcem.

Okean u orahovoj ljusci.

(Rezervna kultura, 2015)