Пређи на главни садржај

Duško Trifunović: Jedno očinsko pismo

Dragi Miloše,

            veoma sam zahvalan našem zajedničkom prijatelju Peri koji je tajno, kao da je zaboravio, na mome stolu ostavio tvoj Dar Reči...Pročitao sam i u čudu se našao – šta ću sad! Da ti se javim telefonom i kažem da mi se sviđa; ili napisati, prošarati frazama, okititi rečima moderne esejistike...Ili ovako, poluroditeljski reći svoje nepotrebne, ali lepe reči – kao što sam Severinu govorio. Kao što me Severin nije poslušao, kao što nećeš ni ti – onda je bolje da pokušam jasno reći šta mislim, kažem – pokušam – jer je to, biti jasan, najteže...
            Naveo si me na razmišljanje da nema svaka generacija svoj zajednički motiv – kao što su imali pesnici borbe i izgradnje, ili pesnici sela, ili gradska gerila...Ima pesnika koji nisu imali svoj potočić, svoj gaj i lug, miris svoga sena, bunar pred kućom i majku na bunaru...Neki su odrasli u sobi sa knjigama, u biblioteci odakle su u njihove mlade senzore došle knjige i reči iz tih knjiga...
            Takvim pesnicima okolna zbivanja služe da budu zgusnuta i stavljena u njihove pesme. Takvih slučajeva ima kod tebe u Daru Reči. Ti se ovde baviš filozofskim temama, ovde nema događaja, ovde su samo naznake nekih tvojih doživljaja nekih nama nepoznatih događaja. Ovo je najmoderniji način mišljenja u poeziji – čist refleks nekog tvoga stanja koje prenosiš na manji broj ljudi. Ti bežiš od rulje. Zato i ne pišeš za nju. Tvojoj poeziji je potreban čitalac koji već nešto zna o svemu što ti znaš.
            Primeti se napor da budeš svoj. Vidi se jasna misao kojoj težiš. Iz repertoara teorije modernog stiha prednost daješ elipsi. Elipsa guši emociju. Ne dozvoljava razmah epskog u našoj tradiciji i vaspitanju. Tako si izbegao zamke u koje upadaju rustikalni mladići sa cvetom u kosi. Ti ne praviš svojim pesmama svoj fizički portret. Tebi je važniji opis stanja duše – tebi je važnija polemika sa Stvaraocem na temu – ima li smisla ili nema – od lakih pesmica za zbunjene devojčice...
            Sve se to vidi iz ovih darova reči. Slikovitost, muzička suzdržanost: Odala te krila / i mesečast smeh / anđeo si, znam /... Takvim mestima nadmašio si svoje uzorne učitelje – Lazu Kostića, Nastasijevića...od kojih si uzeo poneku reč koja zazvuči arhaično, jer je iz nekog drugog vremena i stila. To si ti namerno činio...To daje patinu pesmama. To ti odaješ poštu učiteljima. Omaž...Ali čitalac nikad ne misli kao mi koji pišemo; čitalac hoće sve novo – i novu emociju, nov iskaz te unutrašnje euforije u novom pesničkom imenu, pa bi, možda, reči koje je već nalazio kod starijih pesnika, odvlačile pažnju od onoga što smo mi hteli da kažemo o sebi, za večnost...
            Nisam morao da napišem ovo pismo. I ovako. Ali pošto znam da me ti ceniš – nisam mogao da budem takav superiorni stari gad, da pročitam tvoje pesme, a pravim se da nisam čitao. Čitao sam i divim se tvojoj zrelosti i majstorstvu, a ove dve – tri primedbe o jeziku neka ostanu kao znak moje strogoće i iskrenosti. Ili golog neshvatanja globalnog stila novih pesnika i novih rukopisa...


Srdačno tvoj Čika – Duško

 12. VII 1999.



 

Коментари

Популарни постови са овог блога

IVICA BEGIN STANKOVIĆ

Prvi put je doputovao u Novi Sad s jeseni 2008. godine. Prethodno smo razmenjivali pisma. Bio je karakteristično lep, majušan čovek hristolikog lica, s dobrotom koju je neštedimice sipao iz svog prepoznatljivog kaputića. Nije negovao zadnje misli, niti je bio sposoban za tako što. Kada sam upoznao njegove roditelje i sestre blizanke, razumeo sam da u takvom okrilju nije ni moglo izaći drugačije. Mnogo poverenja je odavao jer je mnogo poverenja imao. U život i u ljude. Dolazio je iz drugog vremena. Vrgorac je i danas mesto u kojem se kućna vrata ne moraju zaključavati, u kojem data reč još važi, u kojem se deca mogu do noći bezbrižno igrati na ulici. Tako smo se sreli kada je stigao u Novi Sad i tako smo se rastali u Vrgorcu, kada se četiri godine kasnije odjavljivao iz ovog života. S mnogo uzajamnog poverenja.   Kada bih mu slao pisma, govorio mi je da obavezno dodam očevo ime kraj njegovog, kako bi poštar odmah znao koji je Ivica Stanković. Bilo ih je nekoliko u Vrgorcu, čak i u istoj…

Miloš Zubac : Na kraju dana, jedino biva važno koliko si bio dobar prema sebi u drugome i prema drugome u sebi

Ono što pamtim vrlo dobro kada smo razgovarali nekih godina ranije o tvojoj zbirci poezije Flor Y Cantoˮ, tada si rekao kako čovek prema životu treba kraljevski da se ophodi, prema svemu što u životu sreće. Tvoja novazbirka poezije se zove Kralj na kiši’’. Volela bih da razgovor otvorimo pričom o kralju i kraljevskom ophođenju. Šta za tebe predstavlja figura kralja? Šta znači ophoditi se kraljevski? I treće, ali ništa manje važno, naprotiv, koja je pozicija Kralja na kiši?
„Dobrog čoveka krase kraljevska osećanja i rečnik siromaha.
Mnogi siromah u duši govori kao kralj.ˮ


Počnimo razgovor stihovima, tebi i meni je to sasvim prirodno. Zapis pripada prozaidama o dobrom čoveku, koje sam beležio nešto posle knjige „Flor Y Cantoˮ koju pominješ. Te su mi lirske proze izuzetno drage, sećaju me na bliskog libanskog umetnika Džubrana. Na drugom mestu stoji:
„Dobar je čovek sam i kraljevski nosi samoću
(orao nije u jatu, zato ga ne sledi niko). Ima da uteši mnoge,
jer svoje utehe nema: Gospodu on j…

Obrad Pavlović: Poezija se brani muzikom

U nekim davnim vremenima, koja s nostalgijom pominjemo kao srećnija, velikan sovjetske i svjetske poezije Josif Brodski, bio je izložen neviđenom progonu zbog besposličarenja i skitnje. Uzaludno se pred tužiteljem branio, odgovarajući na podsmješljivo pitanje čime se vi mladi gospodine bavite – odgovarao je da piše poeziju. Ma pisanje poezije može biti hobi, a nipošto društveno korisni rad. Poeta je osuđen na višegodišnje progonstvo. Brojne književne nagrade, između ostalih i Nobelova, kao i svjetska slava samo su jedan od dokaza da je Brodskog odbranila poezija. Ukoliko ne postoji nekakav zagrobni život, onda je dokaz ljudskog trajanja samo ono što ostane u sjećanjima ljudi. Zbog toga sve češće i sve intenzivnije mislim da je upravo poezija posljednji bastion odbrane od trivijalnosti i od sveopšte banalizacije u koju je zapalo sveukupno ljudsko bitisanje. Imamo izuzetnu sreću da je večeras s nama Miloš Zubac. Kad želim da ga predstavim, za tenutak zastanem jer ne znam kojim redoslije…