MILOŠ ZUBAC / МИЛОШ ЗУБАЦ

-  Hajde da se upustimo u nešto što nikada ranije nismo radili – album angažovanih stihova - govorim Milanu, bez najave, dok neobavezno stojimo u Puškinovoj ulici, sabirajući se u dogledu albuma čije smo snimanje upravo završili. Onog koji će odvažno poneti ime Spektakl . - Politika? Zanimljivo…hoću. Kako to misliš da izvedemo? Naše pesme? - pruža mi se pitanje u odgovor. - Manjim d elom. Nešto će biti naše, a više ćemo probrati iz srpske pesničke baštine. Znam gde treba da tražim, ima pesama koje su poodavno pronašle mene. - Raspoložen sam, naravno. Jedino ne znam kada ćemo moći da se posvetimo snimanju…treba dogodine sa Šinobusima da uđem u studio, pripremamo polako album. Potrajaće to… - Koliko god treba, Mićko. Pesme koje ćemo zabeležiti važile bi jednako i pre sto godina. Biće savremene i za tri i za trideset tri godin e . Album ćemo nazvati onako kako niko ne bi… Serbia . - Serbia ? Odlično - Milan ne okleva ovde nimalo. - Ne može svako stati iza takvog nasl...

Sve što jesmo reorganizovano je vreme. Možemo manipulisati sobom u vremenu i vremenom u sebi. Zato ćemo se sretati još. Kao ljubav izvan vremena koja ponovo postaje vreme.

Rodio sam se iz ljubavi postojanja prema sebi samom. Iz želje univerzuma za sobom. I ništa doista nije moje bilo u  trajanju ovog tela. U privremenoj konfiguraciji  energije od koje sam bio sazdan. Ni znanje, ni imanje, ni telo,  svemu sam bio oročeni  korisnik. Jedino su dela bila moja.  I samo  kada sam delao iz iste one ljubavi  koja me je dala,  jedino tada sam  bio ja.

Ako smo nas dvoje tolika dobra drugima učinili zato što smo kanili da nadomestimo razvezanost od unutrašnjeg bića, jesmo li išta bili bolji od onoga koji je učinio zla zato što je sasvim odvojen od sebe i urla usamljen tamo na ivici postojanja.

Otežala masa svetova koje održavam golim životom. Celoj sumi mojih večnosti opipavam puls. Spustim glavu u krilo sedmozimoj devojčici. Ona se nasmeši mom zamoru.

Budimo dostojni ove noći, jer noć je dostojna nas. Čuješ li, draga, Olovni Ples sviraće opet za spas.

Croatia Records, 2017 I znimno retko, u našoj muzičkoj i književnoj kulturi, dogodi se da se srećnom rukom iz kakve više sfere združe jedan pesnički klasik i jedan kantautor koji za tu priliku sklanja u stranu svoj lirski rukopis, jedan književni genij i jedan dostojni muzički baštinik, združeni u nesvakidašnjem jedinstvu u kojem mlađi biva instrument za nadahnuće starijeg, ali biva i onaj koji tom nadahnuću daje novu formu i personalizovani muzički izraz. Desilo se tako svojevremeno s poezijom Duška Trifunovića i artikulacijom Branka Pražića koji je godinama i putovao i konačio s pesnikom. Desilo se sada i s lirikom Dobriše Cesarića i njenim muzičkim interpretatorom Nemanjom Nešićem. S tim što je ovaj kreativni sastanak , makar se pesnik i muzičar nikada nisu fizički sreli, jer jedan se nakon blizu namirenih osam decenija odjavljivao iz života kada je drugi bio tek četvoroletni dečak, organski još bliži, prožetiji podudarnostima i kompatibilnostima između dvojice umetnika iz raz...

Mišo Marić baca u slivnik na Tverskom bulevaru briljantni prsten namenjen njegovoj lepoj Azri koja ne shvata koliko ga Rusija leči stostruko od svega da mu se u Mostar ne vraća još brate još koju sedmicu. A leči ga prokleta ruska votka koja udara u glavu kao u mom sećanju kada Tadija Kačar, prijatelj dragi moj, udara protivnika da ga pobedi a da ga ne povredi. (Pero Zubac, Glasovi u tišini)

Razviti boljku u telu, mangupski se utrkivati s njom, prestići je i pred cilj joj okrenuti lice.