Пређи на главни садржај

Fragment o Robertu Šumanu

Sredinom devedesetih, kada sam iskoračio iz srednjoškolskog buntanja, počeo sam da učim osnovne akorde na gitari. Prva pesma koju sam napisao imala je tri hvata i jedan refren: 
Poruka je osećaj.
Imam samo osećaj.
Dvadeset godina kasnije, počeo sam taj refren da živim. Sada ga razumem i danas je deo mog svakodnevnog iskustva. Osećaj je moj nepogrešivi navigator. Koristim njegove usluge uvek kada treba da načinim izbor. Mali ili krupan. Sve je jedno. Samu pesmu nisam nikada izveo uživo. Ostala je u prostoru moje dečačke sobe i nikada odatle nije kročila dalje. Ali refren ove pesme danas je svuda gde sam i ja. Živ je koliko i onaj koji oseća.
Sredinom devedesetih sreo sam i svog učitelja. Istina, meni se nikada nije takvim predstavljao i više je voleo da me zove bratom, nego učenikom. Tako je obojici bilo prirodnije i bliže suštini. Ne mogu reći da sam učitelja tražio. Čoveka uvek jesam. Zato sam ga našao. Činio mi se u mnogo čemu kao unapređena, superiorna verzija mene samog. Ne u dogledu neobičnih darova kojima je raspolagao i operisao budući da oni nisu bili u središtu moje pažnje. Njegova razvijena svesna egzistencija, puna dobrota bića i topla izvornost bili su mi bliski.
Ovaj je čovek bio Izvornik.
– Videćeš kako je kada budeš kao ja – govorio mi je ponekad. Nije to bilo bodrenje, niti sam uzimao njegove reči za garantovanu projekciju moje budućnosti. Njegovi brojni klijenti zacelo bi se obradovali da im je tako što rekao. Ja nisam. Osećao sam jedino da se tada javljao s pozicije neizmerive usamljenosti.
Deo njegovog posla bila je saradnja s vojskom. S vremena na vreme, koristili su njegove impresivne parapsihološke talente. Za njih je imao više imena, poput Tolkinovih istarskih čarobnjaka Srednje zemlje. Jedno je bilo kompozitorsko. Robert Šuman.
Kada sam ga prvi put video na vratima njegovog skromnog doma, imao sam jedino onaj osećaj. Kao poruku. A ona je vibrirala – dobro si stigao, prijatelju...dugo se nismo sreli.
Upoznali smo se zato što je nekome bila potrebna njegova pomoć. Došao sam kao pratilac i od podataka sam imao tek broj telefona, adresu i neobično nežnu i pažljivu karakterizaciju mog oca koji ga je znao od lane.
– On je božji čovek…
(2014)


Коментари

Популарни постови са овог блога

IVICA BEGIN STANKOVIĆ

Prvi put je doputovao u Novi Sad s jeseni 2008. godine. Prethodno smo razmenjivali pisma. Bio je karakteristično lep, majušan čovek hristolikog lica, s dobrotom koju je neštedimice sipao iz svog prepoznatljivog kaputića. Nije negovao zadnje misli, niti je bio sposoban za tako što. Kada sam upoznao njegove roditelje i sestre blizanke, razumeo sam da u takvom okrilju nije ni moglo izaći drugačije. Mnogo poverenja je odavao jer je mnogo poverenja imao. U život i u ljude. Dolazio je iz drugog vremena. Vrgorac je i danas mesto u kojem se kućna vrata ne moraju zaključavati, u kojem data reč još važi, u kojem se deca mogu do noći bezbrižno igrati na ulici. Tako smo se sreli kada je stigao u Novi Sad i tako smo se rastali u Vrgorcu, kada se četiri godine kasnije odjavljivao iz ovog života. S mnogo uzajamnog poverenja.   Kada bih mu slao pisma, govorio mi je da obavezno dodam očevo ime kraj njegovog, kako bi poštar odmah znao koji je Ivica Stanković. Bilo ih je nekoliko u Vrgorcu, čak i u istoj…

Miloš Zubac : Na kraju dana, jedino biva važno koliko si bio dobar prema sebi u drugome i prema drugome u sebi

Ono što pamtim vrlo dobro kada smo razgovarali nekih godina ranije o tvojoj zbirci poezije Flor Y Cantoˮ, tada si rekao kako čovek prema životu treba kraljevski da se ophodi, prema svemu što u životu sreće. Tvoja novazbirka poezije se zove Kralj na kiši’’. Volela bih da razgovor otvorimo pričom o kralju i kraljevskom ophođenju. Šta za tebe predstavlja figura kralja? Šta znači ophoditi se kraljevski? I treće, ali ništa manje važno, naprotiv, koja je pozicija Kralja na kiši?
„Dobrog čoveka krase kraljevska osećanja i rečnik siromaha.
Mnogi siromah u duši govori kao kralj.ˮ


Počnimo razgovor stihovima, tebi i meni je to sasvim prirodno. Zapis pripada prozaidama o dobrom čoveku, koje sam beležio nešto posle knjige „Flor Y Cantoˮ koju pominješ. Te su mi lirske proze izuzetno drage, sećaju me na bliskog libanskog umetnika Džubrana. Na drugom mestu stoji:
„Dobar je čovek sam i kraljevski nosi samoću
(orao nije u jatu, zato ga ne sledi niko). Ima da uteši mnoge,
jer svoje utehe nema: Gospodu on j…

Obrad Pavlović: Poezija se brani muzikom

U nekim davnim vremenima, koja s nostalgijom pominjemo kao srećnija, velikan sovjetske i svjetske poezije Josif Brodski, bio je izložen neviđenom progonu zbog besposličarenja i skitnje. Uzaludno se pred tužiteljem branio, odgovarajući na podsmješljivo pitanje čime se vi mladi gospodine bavite – odgovarao je da piše poeziju. Ma pisanje poezije može biti hobi, a nipošto društveno korisni rad. Poeta je osuđen na višegodišnje progonstvo. Brojne književne nagrade, između ostalih i Nobelova, kao i svjetska slava samo su jedan od dokaza da je Brodskog odbranila poezija. Ukoliko ne postoji nekakav zagrobni život, onda je dokaz ljudskog trajanja samo ono što ostane u sjećanjima ljudi. Zbog toga sve češće i sve intenzivnije mislim da je upravo poezija posljednji bastion odbrane od trivijalnosti i od sveopšte banalizacije u koju je zapalo sveukupno ljudsko bitisanje. Imamo izuzetnu sreću da je večeras s nama Miloš Zubac. Kad želim da ga predstavim, za tenutak zastanem jer ne znam kojim redoslije…