Saša Radonjić: Mesečarska adresa

U novosadskoj rokenrol kulturi, gledajući od sedamdesetih godina prošlog veka naovamo, srećno bratimljenje literarne prakse i muzičkog izraza bilo je nešto poput jedinstvene urbane karakteristike, autohtonog fenomena koji se uvek iznova potvrđivao u delima žanrovski i poetički različitih književnih autora, ali svih odreda strasno poklonjenih muzici. Bilo je onih koji su književnu karijeru gradili uporedo s muzičkom, i onih kojima je muzičko iskustvo prethodilo odnosno ishodilo u odnosu na profesionalnu literarnu reč. Kao jedan od profilisanih autora mlade novosadske proze osamdesetih godina, Saša Radonjić uveliko se bio afirmisao kao pisac postmodernističkog prosedea pre no što je po ulasku u novo stoleće dopustio svom do tada zatajenom muzičkom identitetu da se kreativno razotkrije. Od tog trenutka do danas, Radonjić je sa svojim Solaris Blues Band-om, konceptualnim sastavom sačinjenim od vrsnih instrumentalista i pevača, a potom i samostalno kao kantautor, zabeležio niz vrednih izdanja među kojima je prvenac Solaris Blues Band-a Krik u jastuk zakovan istinski klasik novosadske muzičke produkcije, među najboljim albumima koje je gradska muzička scena dala u proteklih trideset godina. I sasvim prirodno, kada je već prvo njegovo muzičko delo dohvatilo pomenutu visinu, autor Radonjićeve životne zrelosti mogao je da se opusti i okrene stilskom avanturizmu i daljem istraživanju mogućnosti uvezivanja visokovrednog lirskog teksta sa bluz i folk-rok idiomima. Uporedo s narednim pločama Solaris Blues Band-a, počeo je da snima i samostalna izdanja – mahom u vidu neobaveznih skica i reinterpretacija pesama koje su već bile sačuvane na nekom od albuma njegovog matičnog sastava. Autoderivativnost jedan je od njegovih legitimnih umetničkih izbora, kao i strogi otpor konfekcijski upeglanom izrazu, sklonost da se fraza tokom snimanja uhvati izvorno, u jednom dahu, hotimična vokalna nepreciznost i interpretativna hrapavost – koji nam Radonjića predstavljaju upravo onakvim kakvim on želi da se objavi. Kao samosvestan i samosvojan pesnik koji je za verno društvo svojim stihovima odabrao uklete bluz rifove, i koji pritom dosledno bira sirov pristup u njihovom beleženju.

Identitet autentičnog lirika s gitarom daje se uočiti već i na omotu i u nazivu njegovog novog kantautorskog dela – Mesečarske adrese, s podnaslovom Stihovi za slušanje. Doduše, reč je o svojevrsnoj udici. Daleko od toga da su njegovi versi ovde isporučeni samo u formi recitala. Naprotiv, Radonjić na Mesečarskoj adresi peva odlučnije i konkretnije nego ikada. Pogotovo je to primetno u nanovo manifestovanim pesmama Solaris Blues Band-a, kojima su snažan interpretativni pečat već dali Milan Korać ili Aljoša Molnar. Poslednje dve pesme na albumu, Osmeh i Kada sve skonča, izvorno je otpevao Molnar, bomba od čoveka i glasa, a Radonjić je pokazao i hrabrost i snalažljivost da sopstvene verzije učini posve drugačijim, ali dostojnim originala. Za njih je odabrao svedeni akustičarski ram s mnogo dobrodošle nežnosti i topline u glasu.

Među pesmama koje ne pripadaju katalogu Solaris blues Band-a, naročito je inventivna ona koja je krštena Bluz opelom za Roberta Džonsona. Radonjić se tu smelo stilski poigrao s liturgijskim pojanjem kao posteljom za biografske motive iz života jednog od stožernih mitskih junaka celokupne američke bluz baštine. U novostvorenom duhu crnačke pravoslavne Amerike, utanačio je susret naizgled veoma razmaknutih svetova – ortodoksnog crkvenog kanonskog izraza s pričom o najprepoznatljivijoj i najuticajnijoj ličnosti u istoriji bluza. Srpska muzika već je doživela pokušaj ukrštanja poezije jednog crkvenog velikodostojnika s rokenrol obrascima, na primeru Nikolaja Velimirovića, ali je ovde zacelo prvi put registrovano autorsko mešanje pravoslavnih crkvenih muzičkih obrazaca s likom jednog velikana tradicionalnog američkog bluz nasleđa. Takođe, neočekivana stilska igrivost primetna je u pesmi Verovati u mesec u kojoj se pesnik sasvim otisnuo od poznate obale i zašao u za njega sasvim nov muzički žanr – psihodeličnu elektronsku poskočicu kao instrumentalno vozilo za simboličku ispovest jednog okorelog mesečara.

Iako se u književnosti pretežnije javljao kao prozaista i dramski pisac, Saša Radonjić neko je ko će sebe uvek, ispred svih drugih umetničkih identiteta, imenovati pesnikom. On to doista jeste – Mesečarska adresa kolekcija je izuzetno promišljenih, rafiniranih, neretko majstorskih stihova koji su i samostalno izrazito vredna književna činjenica, a kamoli u kontekstu savremenog srpskog kantautorskog izraza. Njegov novi album može da ponudi uzbudljivo iskustvo za one lirski senzibilne slušaoce koji su spremni da zanemare produkcijske horizonte očekivanja, koji vrednuju golo telo dobre poezije više od njene skupe muzičke košulje, koji vole da se prepuste magiji pesništva i da dopuste univerzalnom duhu bluza da im se pokaže u nešto drugačijem, artističkom obliku.

Upravo danas, u svojoj životnoj i poetičkoj celovitosti, sa uvidima kojima raspolaže i entuzijazmom koji poslednjih godina ne kopni ni u jednom trenutku, Saša Radonjić srpskoj kantautorskoj sceni može pružiti najviše.

Pronađite ga zato na Mesečarskoj adresi.