Пређи на главни садржај

Ana Ćurčin: Prilagođavanje duše



Ima takvih dragocenih muzičkih albuma koji pobuđuju osećanje intime nalik boravku u ogrejanoj malenoj kolibi usred Aljaske, s nedokučivom polarnom svetlošću prosutom po nebu. Oni harmonično sjedinjuju toplotu i hladnoću, tako da jedna slobodno može da opstaje u prisustvu druge. Sigurnost one kolibe neće ugrejati studeni okoliš, ali će mu pružiti divan kontrast. Jednako, vrelina nečijeg srca neće otopliti hladnoću logike sveta, ali će mu dati izazovnu suprotnost. Album Sketches of Belonging Ane Ćurčin evocira iskustvo boravka u istoj magičnoj kolibi. Toplinu koja je uspela da zakonači, da se sačuva i samoodrži u hladnom okružju. I pre toga – da se prilagodi.
Prilagođavanje je uglavnom put do pripadanja. Tako i Anine lirsko-muzičke konture o pripadanju kao bezuslovnoj potrebi svakog ljudskog bića jesu beleške o složenom prilagođavanju njenog srca mehanizmima eksternog sveta. To je bolan i iscrpljujuć put – podrazumeva veliku meru nadanja i ulaganja, često jednaku meru razočaranja, prihvatanje poraza, ali i posledičnog rasta, a sve zarad samorealizovanja najveće moguće ljubavi. Pritom, taj sanjani domet ljubavi ne prestaje da nežno treperi u paleti raspoloženja, od straha, teskobe i povučenosti, do otvorenosti, pomirenosti i spoznaje. Neprekidno treperenje topline, ponekad toliko karakteristično u Aninom glasu, jeste prepoznatljiva vrednost ovih ispovednih pesama. Ona može da se privremeno povuče pred hladnoćom društvenih okvira, može da ustukne zbog nesporazuma s voljenim bićem i konačno – zbog nesaglasja sa sobom, ali ne može prestati da treperi. 
Ana Ćurčin nije autorka zamagljenih značenja, niti je sklona da manipuliše svojim stihovnim porukama. Njena prirodna snaga leži u neposrednosti, univerzalnosti osećanja i posve neupakovanoj ranjivosti. S tim se atributima, uvek na vetrometini, pokušava sporazumeti sa sobom, s voljenom dušom u drugome, sa svetom u kojem se uveliko oseća kao autsajder. Sve su njene pesme nešifrovani zapisi o teškom prilagođavanju nekoga ko nije svikao na obavezne formate sveta u kojem se zatekao, a u kojem traži pripadnost. Dabome, ova suštinska neprilagođenost jeste ono unutrašnje trenje koje je često neizostavan poetički sastojak uspešne urbane kantautorske formule. Kada se tom sastojku dodaju i elementi muzičke imaginacije, stilske zrelosti, sugestivnog glasa, odlučnosti da se stvari rade na najbolji, ne i najlakši način, kao i dosledne želje za samousavršavanjem, plodovi mogu da budu izuzetni.
Beogradska kantautorka odabrala je da velike muzičke daljine prevaljuje sama. Njeni prijatelji i studijski saradnici na albumu pružili su joj potrebnu pomoć da se otisne tamo gde je duša vodi. Možda zato Sketches of Belonging dobacuju tako daleko. Pojedinac uvek dohvati veću daljinu od kolektiva i za to je već platio cenu stranstvovanjem i samovanjem. Sketches of Belonging donose dobru vest da je jedna odbegla, nekonvencionalna, neprilagođena duša na koncu hladnog ali veličanstvenog sveta pronašla onu sigurnu kolibu i da se u njoj makar privremeno skrasila. To jeste treperava stvaralačka duša Ane Ćurčin.

Коментари

Популарни постови са овог блога

IVICA BEGIN STANKOVIĆ

Prvi put je doputovao u Novi Sad s jeseni 2008. godine. Prethodno smo razmenjivali pisma. Bio je karakteristično lep, majušan čovek hristolikog lica, s dobrotom koju je neštedimice sipao iz svog prepoznatljivog kaputića. Nije negovao zadnje misli, niti je bio sposoban za tako što. Kada sam upoznao njegove roditelje i sestre blizanke, razumeo sam da u takvom okrilju nije ni moglo izaći drugačije. Mnogo poverenja je odavao jer je mnogo poverenja imao. U život i u ljude. Dolazio je iz drugog vremena. Vrgorac je i danas mesto u kojem se kućna vrata ne moraju zaključavati, u kojem data reč još važi, u kojem se deca mogu do noći bezbrižno igrati na ulici. Tako smo se sreli kada je stigao u Novi Sad i tako smo se rastali u Vrgorcu, kada se četiri godine kasnije odjavljivao iz ovog života. S mnogo uzajamnog poverenja.   Kada bih mu slao pisma, govorio mi je da obavezno dodam očevo ime kraj njegovog, kako bi poštar odmah znao koji je Ivica Stanković. Bilo ih je nekoliko u Vrgorcu, čak i u istoj…

Miloš Zubac : Na kraju dana, jedino biva važno koliko si bio dobar prema sebi u drugome i prema drugome u sebi

Ono što pamtim vrlo dobro kada smo razgovarali nekih godina ranije o tvojoj zbirci poezije Flor Y Cantoˮ, tada si rekao kako čovek prema životu treba kraljevski da se ophodi, prema svemu što u životu sreće. Tvoja novazbirka poezije se zove Kralj na kiši’’. Volela bih da razgovor otvorimo pričom o kralju i kraljevskom ophođenju. Šta za tebe predstavlja figura kralja? Šta znači ophoditi se kraljevski? I treće, ali ništa manje važno, naprotiv, koja je pozicija Kralja na kiši?
„Dobrog čoveka krase kraljevska osećanja i rečnik siromaha.
Mnogi siromah u duši govori kao kralj.ˮ


Počnimo razgovor stihovima, tebi i meni je to sasvim prirodno. Zapis pripada prozaidama o dobrom čoveku, koje sam beležio nešto posle knjige „Flor Y Cantoˮ koju pominješ. Te su mi lirske proze izuzetno drage, sećaju me na bliskog libanskog umetnika Džubrana. Na drugom mestu stoji:
„Dobar je čovek sam i kraljevski nosi samoću
(orao nije u jatu, zato ga ne sledi niko). Ima da uteši mnoge,
jer svoje utehe nema: Gospodu on j…

Obrad Pavlović: Poezija se brani muzikom

U nekim davnim vremenima, koja s nostalgijom pominjemo kao srećnija, velikan sovjetske i svjetske poezije Josif Brodski, bio je izložen neviđenom progonu zbog besposličarenja i skitnje. Uzaludno se pred tužiteljem branio, odgovarajući na podsmješljivo pitanje čime se vi mladi gospodine bavite – odgovarao je da piše poeziju. Ma pisanje poezije može biti hobi, a nipošto društveno korisni rad. Poeta je osuđen na višegodišnje progonstvo. Brojne književne nagrade, između ostalih i Nobelova, kao i svjetska slava samo su jedan od dokaza da je Brodskog odbranila poezija. Ukoliko ne postoji nekakav zagrobni život, onda je dokaz ljudskog trajanja samo ono što ostane u sjećanjima ljudi. Zbog toga sve češće i sve intenzivnije mislim da je upravo poezija posljednji bastion odbrane od trivijalnosti i od sveopšte banalizacije u koju je zapalo sveukupno ljudsko bitisanje. Imamo izuzetnu sreću da je večeras s nama Miloš Zubac. Kad želim da ga predstavim, za tenutak zastanem jer ne znam kojim redoslije…