Пређи на главни садржај

Wooden Ambulance i Lonesome Bob Tilly: Sudbinski sporazum na severu



Kada se jedan nezavisni muzički žanr sasvim razvije i afirmiše, kada pobudi dovoljno interesovanja među ljudima da se ne može više držati za podzemnu zlatnu žilu, poznatu samo posvećenima, nego za mnogima dostupno kulturno bogatstvo, neretko njegovi najistaknutiji predstavnici odluče da ukažu na one koji su sasvim sami, bespoštedno radeći u rudarskim oknima, godinama i decenijama prokopavali puteve ne bi li to zlato naposletku izbilo na površinu. Umetnici su u ovoj stvari izrazito časni: neće prećutati svoje izvore, a zahvalnost za nadahnuće neretko će iskazivati kreativno – stvaralačkim sretanjem sa svojim pretečama. Primerice, reinterpretacijama njihovih pesama. Ili, znatno ređe ali time dragocenije, zajedničkim radom na posve novom muzičkom delu koje ima snagu i kalibar da definiše odnosno redefiniše žanr. Pearl Jam i Neil Young imali su ovako moćan randevu pre dve decenije u Sijetlu. U sasvim drugačijim geografskim koordinatama i kulturološkim pozicijama, u neuporedivim medijskim dometima, ali suštinom nimalo daleko, takav sastanak dogodio se ove godine u Subotici. Na albumu Northern Sadness sreli su se Wooden Ambulance i Lonesome Bob Tilly. Pobrojanih dvadeset godina između dva događaja bilo je potrebno da se amerikana konačno autorski utemelji u Srbiji i okolnim zemljama. Kako svaki visokorazvijeni žanr mora da ima dostojnu istoriju, geneologiju i mitologiju, da definiše promotere, preteče i jeretike, da artikuliše stvaralačke vrhove, tako i ovdašnja amerikana, ne samo kao prirodni refleks svetskog arhižanra, nego i kao autentičan srpski i regionalni muzički fenomen, danas može da se podiči nekim od pomenutih kategorija. Makar govorili o malim brojevima, o neznatnoj istoriji, o nekolicini autora, o nevelikoj moći distribucije njihove umetnosti, ništa to ne oduzima od vrednosti samih muzičkih dela. Album Northern Sadness važan je ovde koliko i Come Along Wind sastava Stray Dogg. Potonji suvereno definiše žanr, pri čemu ga u isti mah nadrasta i prevazilazi. Sve to naizgled paradoksalno na istom albumu, ali duh vremena je takav da regionalna amerikana nema kada da nadoknadi potrošene godine i da postupno izgradi iscrpnu kolektivnu diskografiju. S druge strane, na ovom mikroplanu, Wooden Ambulance i Lonesom Bob Tilly dodaju slici razvoja žanra neprocenjivu scenu starog majstor-maga koji se sreće s pasioniranim, nadahnutim bendom i proizvodi interakciju vrednu čiste magije.
Nisu se slučajno oba albuma pojavila gotovo istovremeno, niti je slučajno što se izdanja srodnih autora upravo pripremaju – znak punog cvetanja jednog muzičkog pravca jeste niska ključnih, klasičnih umetničkih dela koja se sinhrono javljaju na omeđenom kulturnom prostoru.
Dabome, Robert Gottlieb Tilly ne svira amerikanu. Preteče se bave korenima, a ne razbokorenom krošnjom. Iskustvo u višedecenijskom praktikovanju izvornog folka, bluza i džeza, prateća teorijska istraživanja na ovim stilskim poljima, istrajni prevodilački i književni rad, a najposle sveukupna renesansna aura nekonvencionalnog vojvođanskog trubadura – idealan su izvor na koji se mlađi autori danas mogu pozvati. Drugo je što prisustvo takvih retkih ličnosti-kontinenata kao što je Tilly, u našoj kulturi dosledno registruju isključivo malobrojni. Koreni uostalom ne pripadaju površini, niti su dostupni oku prolaznika. Wooden Ambulance učinili su zato galantnu uslugu mlađim ljubiteljima ovdašnje amerikane. Pozvali su ih da se neposredno upoznaju s čovekom koji ishodi pravo sa izvora i izvrsno baštini svoje muzičko i pesničko poreklo. Čovekom koji pritom živi u Subotici, a ne u Njujorku, Čikagu ili Nju Orleansu. Sastav Gorana Grubišića pozivnicu je uputio na najbolji način – snimanjem i objavom zajedničke ploče.
Northern Sadness delo je uspele sinergije između zrelosti koja to odavno jeste i mladosti koja to više nije. Wooden Ambulance poseduju dovoljno muzičkog umeća i prevaljenih kilometara da se postave kako valja i pruže Tillyjevom bakarno-bronzanom glasu udobno instrumentalno okrilje. Imaju istančan muzički osećaj i znaju da odaberu adekvatnu zvučnu formu za stihove kakve piše i beznaporno izgovara čovek s punom merom životnog iskustva i autorskog kredibiliteta. Grubišić je u Tillyju prepoznao ikoničnog bluzmena s kojim može da podeli svoje muzičke vizije. Delom mentora, delom saputnika i saučesnika. Njihova produktivna razmena darova iznedrila je harmonično umetničko delo sa zračenjem žanrovskog klasika. I samom naslovu uprkos – s mnogo gotovo južnjačke topline u severnjačkom pakovanju i s nemalo životne vedrine u nešto lirske tuge. Melanholija i tuga zapravo više pripadaju Grubišićevoj poetičnosti, makar sve pesme na albumu potpisao Tilly. Čak i u one stihove koji naoko pobuđuju bezizlaznost i čemer, stari prekaljeni momak koji je prošao, probao i video sve – pre je utkao karakteristične elemente luzerske nonšalantnosti, slatke gorčine i svojevrsne životne lakoće, nego što je uistinu ustalasao duboku modrinu severnjačke osećajnosti. Taj deo na dirkama duše pripao je Goranu Grubišiću i njegovoj družini. Otuda su se Wooden Ambulance i Lonesome Bob Tilly ovako dobro i srećno sreli i sporazumeli na istom drumu. Imali su šta jedni drugima da ponude. Imali su i šta da pruže poklonicima američkog duha pod ovim nebom – ostavili su za sobom jednu svevremenu muzičku relikviju.
I kako to obično biva posle preobražujućih sudbinskih sastanaka, donedavno poznate granice pomerile su se unedogled i širom su se otvorili novi horizonti.
Koliko za publiku i za aktere, toliko i za sam žanr.



Коментари

Популарни постови са овог блога

IVICA BEGIN STANKOVIĆ

Prvi put je doputovao u Novi Sad s jeseni 2008. godine. Prethodno smo razmenjivali pisma. Bio je karakteristično lep, majušan čovek hristolikog lica, s dobrotom koju je neštedimice sipao iz svog prepoznatljivog kaputića. Nije negovao zadnje misli, niti je bio sposoban za tako što. Kada sam upoznao njegove roditelje i sestre blizanke, razumeo sam da u takvom okrilju nije ni moglo izaći drugačije. Mnogo poverenja je odavao jer je mnogo poverenja imao. U život i u ljude. Dolazio je iz drugog vremena. Vrgorac je i danas mesto u kojem se kućna vrata ne moraju zaključavati, u kojem data reč još važi, u kojem se deca mogu do noći bezbrižno igrati na ulici. Tako smo se sreli kada je stigao u Novi Sad i tako smo se rastali u Vrgorcu, kada se četiri godine kasnije odjavljivao iz ovog života. S mnogo uzajamnog poverenja.   Kada bih mu slao pisma, govorio mi je da obavezno dodam očevo ime kraj njegovog, kako bi poštar odmah znao koji je Ivica Stanković. Bilo ih je nekoliko u Vrgorcu, čak i u istoj…

Miloš Zubac : Na kraju dana, jedino biva važno koliko si bio dobar prema sebi u drugome i prema drugome u sebi

Ono što pamtim vrlo dobro kada smo razgovarali nekih godina ranije o tvojoj zbirci poezije Flor Y Cantoˮ, tada si rekao kako čovek prema životu treba kraljevski da se ophodi, prema svemu što u životu sreće. Tvoja novazbirka poezije se zove Kralj na kiši’’. Volela bih da razgovor otvorimo pričom o kralju i kraljevskom ophođenju. Šta za tebe predstavlja figura kralja? Šta znači ophoditi se kraljevski? I treće, ali ništa manje važno, naprotiv, koja je pozicija Kralja na kiši?
„Dobrog čoveka krase kraljevska osećanja i rečnik siromaha.
Mnogi siromah u duši govori kao kralj.ˮ


Počnimo razgovor stihovima, tebi i meni je to sasvim prirodno. Zapis pripada prozaidama o dobrom čoveku, koje sam beležio nešto posle knjige „Flor Y Cantoˮ koju pominješ. Te su mi lirske proze izuzetno drage, sećaju me na bliskog libanskog umetnika Džubrana. Na drugom mestu stoji:
„Dobar je čovek sam i kraljevski nosi samoću
(orao nije u jatu, zato ga ne sledi niko). Ima da uteši mnoge,
jer svoje utehe nema: Gospodu on j…

Obrad Pavlović: Poezija se brani muzikom

U nekim davnim vremenima, koja s nostalgijom pominjemo kao srećnija, velikan sovjetske i svjetske poezije Josif Brodski, bio je izložen neviđenom progonu zbog besposličarenja i skitnje. Uzaludno se pred tužiteljem branio, odgovarajući na podsmješljivo pitanje čime se vi mladi gospodine bavite – odgovarao je da piše poeziju. Ma pisanje poezije može biti hobi, a nipošto društveno korisni rad. Poeta je osuđen na višegodišnje progonstvo. Brojne književne nagrade, između ostalih i Nobelova, kao i svjetska slava samo su jedan od dokaza da je Brodskog odbranila poezija. Ukoliko ne postoji nekakav zagrobni život, onda je dokaz ljudskog trajanja samo ono što ostane u sjećanjima ljudi. Zbog toga sve češće i sve intenzivnije mislim da je upravo poezija posljednji bastion odbrane od trivijalnosti i od sveopšte banalizacije u koju je zapalo sveukupno ljudsko bitisanje. Imamo izuzetnu sreću da je večeras s nama Miloš Zubac. Kad želim da ga predstavim, za tenutak zastanem jer ne znam kojim redoslije…