УБИЈАЊЕ СВЕТА

Човек се Богу у стварању

приближава.

Свако је овде начинио нешто.

И када човека уклоне из живота,

насилно, у рату, макар их водио

страх – они ће нас ако ми нећемо

њих – отима се присуство и дах

некоме ко је већ нагомилао

успомене, накупио благослове и

укоре, стигао да погоди и

погреши, могао да заволи и

замрзи, успео да посеје и пожње,

да посади лужњак и подигне

кућу, да се понада и разочара, у

својим младунцима да се огледа,

зори да се радује и од ноћи да

стрепи.

Каже се зато – убити Бога у

некоме.

Остају његови почеци без

наставака и крајева, само не онај

који је на изворима стајао.

 

Али када дете у истом рату, по

истој сили, откину од живота,

тада унапред убијају цео један

свет који се није ни усправио,

поништавају једну будућу прву

љубав, газе један свети сан и

отимају право на стварање,

трајање и сећање ономе коме би

требало да се поклоне, јер

речено је да најмањима припада

обећано царство.

Каже се тада – убити Бога у себи.

 

Свако је овде изгубио нешто.

 

Онај што је убијао свет у детету и

дете у свету,

изгубио је све.

 

Јер да је прво сачувао живо дете

у себи,

оно би га саосећајно погледало с

друге стране ока, ухватило би га

чврсто за руку и рекло би му

тихо а одлучно –

немој

то

да

чиниш.