MILOŠ ZUBAC / МИЛОШ ЗУБАЦ

Zubac je čovek koji nije za ovo vreme. Posebno ne za ovo vučje vreme. Čovek izvan vremena koji svetli kao moralna vertikala našeg društva u propadanju. Čovek koji je izbaždaren na ranohrišćanska načela skromnosti, solidarnosti i dobrote, ali i na istrajnost i rezilijencu. Monah podvižnik u opštežiteljnom svetu. Pošto znam čoveka, znam da mu se neće svideti ova moja „preterivanja” ali neko to mora da kaže. „A smrt će doći iznenada, poravnaće svakom zeman, da namiri svoje, mada, niko neće biti spreman…” a dok ne dođe treba da stanemo i razmislimo: građanisti bez vere i vernici bez građanstva, svetina lišena mere i božjega poznanstva, svi pametni i svi znaju šta je dobro a šta nije, u tuđe cipele ne staju , niko u stid da se skrije. Tako počinje ovaj Zubčev album a kad tako jako počne, zaista se pitam gde će završiti. Na prvi pogled duhovita, a u stvari bolno istinita pesma „Idemo ća” nas vraća u devedesete, ali taj povratak ne budi nostalgična osećanja, naprotiv. „Enkaustika srebra” m...

Толико сам свикао на тугу да морам вежбати радост. Не треба причу другу да прича нова младост   већ зрелост моја на жилету света избријана, свежа и свест да сам на планету дошао као неко ко је нежан   зато што верује у свој извор. Толико сам свикао на тугу да је тешко пуштам од себе,   али остаје мој избор да се у овом животном кругу разрешим од ње и од тебе.

Драги Милоше, у твом најновијем кантауторском албуму Времена вучја , објављеном маја ове године, пева се и о прастаром проблему хипокризије и зулума – бесправља, који оставља трага на емотивни свет сваког бића. Рекло би се да још негде од осамдесетих живимо у друштвеној клими где је дисиденција махом ствар спектакла и самопромоције. Као аутор који негује суптилно критички и лирски, али ипак рвачки однос спрам збиље, колико је за књижевни живот битна спремност да се плати цена за уверења? Постоји у сваком дисидентском искуству изазов гордог уздизања изнад средине која је казнила и одбацила уметника. У човеку се донекле природно згушњава осећање да је стигматизован зато што је бољи, зато што види јасније него други и зато што неће да прећути оно што види. То јесте највеће искушење за оглашеног културног отпадника и одметника – да се не поклони таквом осећању у себи, да се одупре бујању сопствене жртвене самоважности и елитизма, да не сања како га је данашња политичка констелација нагрд...

Човек се Богу у стварању приближава. Свако је овде начинио нешто. И када човека уклоне из живота, насилно, у рату, макар их водио страх – они ће нас ако ми нећемо њих – отима се присуство и дах некоме ко је већ нагомилао успомене, накупио благослове и укоре, стигао да погоди и погреши, могао да заволи и замрзи, успео да посеје и пожње, да посади лужњак и подигне кућу, да се понада и разочара, у својим младунцима да се огледа, зори да се радује и од ноћи да стрепи. Каже се зато – убити Бога у некоме. Остају његови почеци без наставака и крајева, само не онај који је на изворима стајао.   Али када дете у истом рату, по истој сили, откину од живота, тада унапред убијају цео један свет који се није ни усправио, поништавају једну будућу прву љубав, газе један свети сан и отимају право на стварање, трајање и сећање ономе коме би требало да се поклоне, јер речено је да најмањима припада обећано царство. Каже се тада – уби...

Sa velikim zadovoljstvom ove sedmice u okviru bloka „ Bruškin u Podne ” slušamo novi, malo je reći izuzetan album „Vremena vučja” koji potpisuje naš omiljeni kantautor  Miloš Zubac ! Slušamo se u navedenom terminu, a sad par riječi o albumu: Napisao: Tomislav Žegura Naslovna fotografija: Đorđe Bubnjević Već me prvo preslušavanje albuma „Vremena vučja” toliko dotaklo, da mi je odmah bilo jasno da se o ovakvom djelu ne smije ćutati, tj. da moram napisati par riječi o mojim utiscima, da ih zabilježim, da ih ne zaboravim, jer ne smijemo dozvoliti da zaborav prekrije ono važno i ono lijepo. Da, ovo je najbolji do sad Milošev album, i da, to pomislim kad mu čujem svaki novi album za redom, a bilo ih je posljednjih godina, nije da nije. A zbog čega tako mislim. Ako sam ikada imao, ne kritiku, ali barem zadršku na ono što svira Miloš Zubac, nekada u okviru Prkosa Drumskog, i kasnije, sve samo ne solo, onda je to po mom mišljenju bila nedovoljno usklađena muzika sa vokalnim melodijama...

Poput vile u skrivenom vrtu, glasom, flautom, muzikom tela, isceljuje stvarnost tamnu i krtu a oko nje svetlost, igriva, bela,   dok se druidu drhtava ruka drži za tonove magijskog sveta i pravi čudo arhajskog zvuka, nevino kao srce deteta    koje je sanjalo ovo vreme i znalo da neće biti lako. Da će uz osmeh poneti breme koje ne može izneti svako   i da će poučiti mnoge žene kako su boljke samo promene jer i bez dojke i štita žlezde pamtiš da si došao sa zvezde.   30. maj 2026. posle koncerta Hazara Teuta Asllani

Album „Vremena vučja” istaknutog novosadskog kantautora i pesnika Miloša Zubca, objavljen u proleće 2026. godine, predstavlja poetsko-muzičko remek-delo koje spaja melankoliju američkog folka i kontemplativni senzibilitet. Album je snimljen u Autorskom studiju Nemanje Nešića.  Atmosfera i produkcija:  Aranžerska i producentska palica pripala je Svetozaru Nešiću. Zvuk je sveden, intiman i topao, stvarajući idealnu zvučnu kulisu za poetski izraz. Tematika:  Zubac se bavi refleksivnim, duboko emotivnim temama, sudbinama pesnika i stanjem u društvu. Njegovi stihovi nose težinu i zrelost, stvarajući muzičko tkivo koje se oslanja na tradiciju kantautorstva i autorske poezije.  Ogoljeno svedočanstvo o čoveku i društvu Sam autor je naglasio da je na ovom albumu sa „čistom i jasnom namerom progovorio o sebi i drugima onako kako to ranije nije činio”. Album nosi snažan pečat lične i društvene hronike. On se bavi preispitivanjem moralnih vrednosti u teškim, „vučjim...

Долазим из времена у којем се о истинитим, аутентичним делима није много унапред говорило, нити се ишта априори објашњавало. Отуда ни ја о албуму који је највреднија и најскупља станица (нема везе с новцем) мог стваралачког живота нећу мудровати. С речима умем, могу и оне велике да користим, али бирам да напишем само једно неизмериво ХВАЛА Светозару Нешићу, продуценту, аранжеру и визионару овог издања, ништа мање његовом брату Немањи, а надаље свима који су у снимању учествовали: Соњи Сегић, Миланки Настасовић, Милану Кораћу, Драгани Зубац, Милени Зубац, Владимиру Ћуковићу, Богдану Јовановићу, Исидори Миливојевић и мом оцу Перу Зубцу. Светлани Ушћумлић једнако, на тотемском омоту. Ово су Времена вучја - албум на којем сам с чистом и јасном намером проговорио о себи и другима онако како то раније нисам чинио. Дело које ће поделити судбину песника и друштва о којем је певао - каква год она да буде. А у вези са злим волшебницима о којима говоре поједине песме, нека им је просто. "С ...

Драги Милоше, витезу стиха и пријатељу из строја!   Кажу да су првих педесет година заправо само припрема за главно певање. Данас, када застајеш на овој значајној прекретници, желим да ти честитам не само године, већ и начин на који си их испунио  –  честито, господствено и са песмом која лечи. Наша заједничка војничка сећања можда су прекривена патином времена, али вредности којима смо се тада учили  –  оданост, издржљивост и заједништво  –  и данас препознајем у твојим редовима. Ти си своју стражу наставио да чуваш на бранику културе и језика, чинећи овај свет питомијим местом. У овој педесетој години желим ти оштар вид и мирну руку подједнако за перо и за животне одлуке, непресушну инспирацију која долази из мира и љубави, здравље које ће те служити да још дуго будеш светионик својим ближњима и својим читаоцима. Нека ти сваки нови стих буде лакши од претходног, а сваки дан испуњен смислом какав само истински књижевник уме да пронађе у ситниц...

Dugo je Ivan Škrabe u ovom svetu. Nešto preko četiri desetleća pod tim imenom, a stolećima, milenijumima čak u drugim identitetima, s drugim imenima i manifestacijama ličnosti. Poeziju iz njegove prve knjige Nježnost divljeg bilja potpisao je Škrabe, ali ju je ispisala drevna svest koja se uvek iznova rađa, boravi s nama, odlazi i preporađa. Škrabeove pesme ispevavao je njegov daleki toltečki predak u Teotivakanu, šaman sa Altaja, monah iz Nepala, stari učitelj u Hunanu, svami u Radžastanu, Lakota vrač u Dakoti, Aboridžin na planini Agastas, njegove stihove izgovarala je prehrišćanska i preislamska duhovnost, proizašla iz primordijalnog Sna kao građe za sve oblike stvarnosti i nebrojene iluzije iste te stvarnosti. Duboko uronjena u mitsko mišljenje i osećanje, ova lirika s mnogo neusiljenog šarma i izvorne sigurnosti u iskazu, ujedno tradicionalna, svevremena i savremena, obraća se čitaocu s bratskom toplinom i prastarom porukom da smo svi deo istog sna i da su naše različitosti tek n...