MILOŠ ZUBAC / МИЛОШ ЗУБАЦ

Album „Vremena vučja” istaknutog novosadskog kantautora i pesnika Miloša Zubca, objavljen u proleće 2026. godine, predstavlja poetsko-muzičko remek-delo koje spaja melankoliju američkog folka i kontemplativni senzibilitet. Album je snimljen u Autorskom studiju Nemanje Nešića.  Atmosfera i produkcija:  Aranžerska i producentska palica pripala je Svetozaru Nešiću. Zvuk je sveden, intiman i topao, stvarajući idealnu zvučnu kulisu za poetski izraz. Tematika:  Zubac se bavi refleksivnim, duboko emotivnim temama, sudbinama pesnika i stanjem u društvu. Njegovi stihovi nose težinu i zrelost, stvarajući muzičko tkivo koje se oslanja na tradiciju kantautorstva i autorske poezije.  Ogoljeno svedočanstvo o čoveku i društvu Sam autor je naglasio da je na ovom albumu sa „čistom i jasnom namerom progovorio o sebi i drugima onako kako to ranije nije činio”. Album nosi snažan pečat lične i društvene hronike. On se bavi preispitivanjem moralnih vrednosti u teškim, „vučjim...

Долазим из времена у којем се о истинитим, аутентичним делима није много унапред говорило, нити се ишта априори објашњавало. Отуда ни ја о албуму који је највреднија и најскупља станица (нема везе с новцем) мог стваралачког живота нећу мудровати. С речима умем, могу и оне велике да користим, али бирам да напишем само једно неизмериво ХВАЛА Светозару Нешићу, продуценту, аранжеру и визионару овог издања, ништа мање његовом брату Немањи, а надаље свима који су у снимању учествовали: Соњи Сегић, Миланки Настасовић, Милану Кораћу, Драгани Зубац, Милени Зубац, Владимиру Ћуковићу, Богдану Јовановићу, Исидори Миливојевић и мом оцу Перу Зубцу. Светлани Ушћумлић једнако, на тотемском омоту. Ово су Времена вучја - албум на којем сам с чистом и јасном намером проговорио о себи и другима онако како то раније нисам чинио. Дело које ће поделити судбину песника и друштва о којем је певао - каква год она да буде. А у вези са злим волшебницима о којима говоре поједине песме, нека им је просто. "С ...

Драги Милоше, витезу стиха и пријатељу из строја!   Кажу да су првих педесет година заправо само припрема за главно певање. Данас, када застајеш на овој значајној прекретници, желим да ти честитам не само године, већ и начин на који си их испунио  –  честито, господствено и са песмом која лечи. Наша заједничка војничка сећања можда су прекривена патином времена, али вредности којима смо се тада учили  –  оданост, издржљивост и заједништво  –  и данас препознајем у твојим редовима. Ти си своју стражу наставио да чуваш на бранику културе и језика, чинећи овај свет питомијим местом. У овој педесетој години желим ти оштар вид и мирну руку подједнако за перо и за животне одлуке, непресушну инспирацију која долази из мира и љубави, здравље које ће те служити да још дуго будеш светионик својим ближњима и својим читаоцима. Нека ти сваки нови стих буде лакши од претходног, а сваки дан испуњен смислом какав само истински књижевник уме да пронађе у ситниц...

Dugo je Ivan Škrabe u ovom svetu. Nešto preko četiri desetleća pod tim imenom, a stolećima, milenijumima čak u drugim identitetima, s drugim imenima i manifestacijama ličnosti. Poeziju iz njegove prve knjige Nježnost divljeg bilja potpisao je Škrabe, ali ju je ispisala drevna svest koja se uvek iznova rađa, boravi s nama, odlazi i preporađa. Škrabeove pesme ispevavao je njegov daleki toltečki predak u Teotivakanu, šaman sa Altaja, monah iz Nepala, stari učitelj u Hunanu, svami u Radžastanu, Lakota vrač u Dakoti, Aboridžin na planini Agastas, njegove stihove izgovarala je prehrišćanska i preislamska duhovnost, proizašla iz primordijalnog Sna kao građe za sve oblike stvarnosti i nebrojene iluzije iste te stvarnosti. Duboko uronjena u mitsko mišljenje i osećanje, ova lirika s mnogo neusiljenog šarma i izvorne sigurnosti u iskazu, ujedno tradicionalna, svevremena i savremena, obraća se čitaocu s bratskom toplinom i prastarom porukom da smo svi deo istog sna i da su naše različitosti tek n...

 - Купи ми кочије у Загребу. - Како ти знаш да тамо има кочија? - Знам. Био сам. - Када си ти био у Загребу? - Када сам једном био велики. Али тада нисам био ни тата, ни Милош. Био сам други неки дечак.   31. мај 1980 (из дневника П. Зубца)

          Песник с музиком, овако се представља Милош Зубац. И пристаје му. Поезика је име фестивала који је организовао. Поезија и музика, поезија у музици... Поезика експрес је наслов есеја, заправо сан о путујућем фестивалу. Ослањајући се на творбу речи у нашем језику, изводим реч поезичар. Поета и музичар.           Милош ме је o вом поучио. Овим сам се послужила да (невешто) наговестим са колико свести о језику ствара Милош Зубац. Познајући   и поштујући језичка правила он осваја просторе стваралачке слободе. Изузетно брине о чистоти говора и писане речи, о значењима изреченог. Његове реченице су понорнице мисли, не само сазнања, већ откровења. И особена осећајност преплављује странице и читаоца... Све што пише, говори, пева има јединствену, пригушену, а расплинуту, сведобрим испуњену емотивну ауру.           Верује у моћ речи! Вера у моћ праћена је високо постављеним прагом одговорност...