MILOŠ ZUBAC / МИЛОШ ЗУБАЦ

Драги Милоше, у твом најновијем кантауторском албуму Времена вучја , објављеном маја ове године, пева се и о прастаром проблему хипокризије и зулума – бесправља, који оставља трага на емотивни свет сваког бића. Рекло би се да још негде од осамдесетих живимо у друштвеној клими где је дисиденција махом ствар спектакла и самопромоције. Као аутор који негује суптилно критички и лирски, али ипак рвачки однос спрам збиље, колико је за књижевни живот битна спремност да се плати цена за уверења? Постоји у сваком дисидентском искуству изазов гордог уздизања изнад средине која је казнила и одбацила уметника. У човеку се донекле природно згушњава осећање да је стигматизован зато што је бољи, зато што види јасније него други и зато што неће да прећути оно што види. То јесте највеће искушење за оглашеног културног отпадника и одметника – да се не поклони таквом осећању у себи, да се одупре бујању сопствене жртвене самоважности и елитизма, да не сања како га је данашња политичка констелација нагрд...