MILOŠ ZUBAC / МИЛОШ ЗУБАЦ

Пјесник, музичар и чувар живе ријечи између традиције, музике и савременог свијета. НАДСТРЕШНИЦА – новембар 11, 2024 Када се очај стисне у пест, враћа се Сонет шездесет шест да нас сети како никуда нисмо стигли а мислимо да сви смо грабежу људском видели мере. Дете, побожан, човек без вере, сједињени под истом стрехом у смрти дозваној похлепе грехом оних што рећи ће – нисам крив. Наша су сенка, наша метастаза политичари без оба образа, грамзивих утвара црни сазив. Пала је надстрешница и на нас, само нам није откривен час. Постоје пјесници којима је музика додатак поезији и музичари којима је стих средство изражавања. А постоје и они код којих се те двије форме више не могу раздвојити. Милош Зубац припада овој трећој врсти. Код њега поезија не престаје онда када се отпјева, нити музика почиње тек онда када се стих заврши. Између једног и другог постоји простор у којем настаје његов препознатљив ...

  Плитак простор у грудима а ваља надисати свет. У сваком даху тебе има, биће да је остао завет који смо једно другом дали, не знајући ко смо заиста. И макар смо тешко пали, срца су нам сада чиста. Морало је да се плати, чиме друго него здрављем. Дишем док се небо злати. Однекуд се чује славље.

Depending on their authenticity and where they live in the world, it sometimes becomes an unavoidable task for artists to reflect the times in which they live. Serbian singer-songwriter and poet MILOŠ ZUBAC finds himself at the centre of his country's political times, after losing his job in the provincial government as a result of supporting the student protests sweeping across his country. He has been unemployed ever since. The subsequent album, Vremena Vučja (Time Of The Wolf) ( https://miloszubac.bandcamp. com ) is brave, purposefully uncompromising and defiant as well as having Zubac's trademark reach for beauty and thought-provoking words in equal measure. Lyrics for the songs are drawn from a book of Zubac's poetry, A Smrt će Doći Iznenada (A Death Will Come Suddenly) published earlier this year. As you might imagine just from the titles of these works, the times they reflect are not superficial ones. Zubac deals with the fate of various individuals caught up in the ...

У једном од својих недавних гостовања у онлајн медијима, Мило Ломпар закључио је разговор с домаћином карактеристичном поруком: „Морамо бити истрајни. Није ово фудбалска утакмица. Ово је једна утакмица на вечност а нама је пала ова деоница да је пређемо и треба је прећи што истрајније. ” Ту је мисао изговорио уобичајено мирно, одмерено, готово нехајно, а може бити да нема важније мисли у овом и ма којем другом тренутку наше политичке садашњице. Три изговорене реченице које недвосмислено упућују на Ломпарово духовно исходиште, историјско, енергетско и поетско врело косовског предања у српском памтивеку. Три овде записане реченице којима је, у догледу сопствене интегралистичке перспективе и способности универзалног разумевања појединачних догађаја, овај универзитетски професор књижевности одговорио на питање зашто га нема на студентској листи поводом коначно расписаних парламентарних избора у Србији. Свест о утакмици на вечност јесте историјска свест, рођена у завичају трагедиографског ...

Спасавање једне куће која је припадала грађанској породици с поштено изграђеним угледом и чистим образом – Куће Милановића у Бањалуци, а којој је још у прошлом столећу било намењено рушење – и њено преображавање у аутентичан дом српске културе где се традиција и инвенција најприродније срећу и прожимају, јесте херојски чин у времену које отворено потцењује и унижава вредност сваког јунаштва. Није ту само кућа спасена, него се целокупна наша култура у Републици Српској склонила у овај заклон да брани оно што се још бранити може пред општим политичким бездухом који се јавно цинично дичи националном баштином док је у исти мах својим поступцима пародира, подсмева јој се и разара је. У том смислу, Кућа Милановића, у првој години свог постојања као јединственог културног средишта, не може а да не понесе бреме последњег упоришта, али не може ни да не донесе наду у другачије, васкрсавајуће сутра. Да буде тако, старао се и стараће се надаље колико буде у његовој снази Душко Певуља, по указаном ...

Ратник није ратар. Косац је.   Не тумачи га из своје удобне домаје.   Ако ниси био у црном откосу, ако ниси и сам у зло доба косио, ћути.   Запали свећу.   Помоли се за његове пластове и три пута толико за њега самог.   7. септембра 2026.   Стеван Алексић: Велики косач, 1918.