MILOŠ ZUBAC / МИЛОШ ЗУБАЦ

Долазим из времена у којем се о истинитим, аутентичним делима није много унапред говорило, нити се ишта априори објашњавало. Отуда ни ја о албуму који је највреднија и најскупља станица (нема везе с новцем) мог стваралачког живота нећу мудровати. С речима умем, могу и оне велике да користим, али бирам да напишем само једно неизмериво ХВАЛА Светозару Нешићу, продуценту, аранжеру и визионару овог издања, ништа мање његовом брату Немањи, а надаље свима који су у снимању учествовали: Соњи Сегић, Миланки Настасовић, Милану Кораћу, Драгани Зубац, Милени Зубац, Владимиру Ћуковићу, Богдану Јовановићу, Исидори Миливојевић и мом оцу Перу Зубцу. Светлани Ушћумлић једнако, на тотемском омоту. Ово су Времена вучја - албум на којем сам с чистом и јасном намером проговорио о себи и другима онако како то раније нисам чинио. Дело које ће поделити судбину песника и друштва о којем је певао - каква год она да буде. А у вези са злим волшебницима о којима говоре поједине песме, нека им је просто. "С ...

Драги Милоше, витезу стиха и пријатељу из строја!   Кажу да су првих педесет година заправо само припрема за главно певање. Данас, када застајеш на овој значајној прекретници, желим да ти честитам не само године, већ и начин на који си их испунио  –  честито, господствено и са песмом која лечи. Наша заједничка војничка сећања можда су прекривена патином времена, али вредности којима смо се тада учили  –  оданост, издржљивост и заједништво  –  и данас препознајем у твојим редовима. Ти си своју стражу наставио да чуваш на бранику културе и језика, чинећи овај свет питомијим местом. У овој педесетој години желим ти оштар вид и мирну руку подједнако за перо и за животне одлуке, непресушну инспирацију која долази из мира и љубави, здравље које ће те служити да још дуго будеш светионик својим ближњима и својим читаоцима. Нека ти сваки нови стих буде лакши од претходног, а сваки дан испуњен смислом какав само истински књижевник уме да пронађе у ситниц...

Dugo je Ivan Škrabe u ovom svetu. Nešto preko četiri desetleća pod tim imenom, a stolećima, milenijumima čak u drugim identitetima, s drugim imenima i manifestacijama ličnosti. Poeziju iz njegove prve knjige Nježnost divljeg bilja potpisao je Škrabe, ali ju je ispisala drevna svest koja se uvek iznova rađa, boravi s nama, odlazi i preporađa. Škrabeove pesme ispevavao je njegov daleki toltečki predak u Teotivakanu, šaman sa Altaja, monah iz Nepala, stari učitelj u Hunanu, svami u Radžastanu, Lakota vrač u Dakoti, Aboridžin na planini Agastas, njegove stihove izgovarala je prehrišćanska i preislamska duhovnost, proizašla iz primordijalnog Sna kao građe za sve oblike stvarnosti i nebrojene iluzije iste te stvarnosti. Duboko uronjena u mitsko mišljenje i osećanje, ova lirika s mnogo neusiljenog šarma i izvorne sigurnosti u iskazu, ujedno tradicionalna, svevremena i savremena, obraća se čitaocu s bratskom toplinom i prastarom porukom da smo svi deo istog sna i da su naše različitosti tek n...

 - Купи ми кочије у Загребу. - Како ти знаш да тамо има кочија? - Знам. Био сам. - Када си ти био у Загребу? - Када сам једном био велики. Али тада нисам био ни тата, ни Милош. Био сам други неки дечак.   31. мај 1980 (из дневника П. Зубца)

          Песник с музиком, овако се представља Милош Зубац. И пристаје му. Поезика је име фестивала који је организовао. Поезија и музика, поезија у музици... Поезика експрес је наслов есеја, заправо сан о путујућем фестивалу. Ослањајући се на творбу речи у нашем језику, изводим реч поезичар. Поета и музичар.           Милош ме је o вом поучио. Овим сам се послужила да (невешто) наговестим са колико свести о језику ствара Милош Зубац. Познајући   и поштујући језичка правила он осваја просторе стваралачке слободе. Изузетно брине о чистоти говора и писане речи, о значењима изреченог. Његове реченице су понорнице мисли, не само сазнања, већ откровења. И особена осећајност преплављује странице и читаоца... Све што пише, говори, пева има јединствену, пригушену, а расплинуту, сведобрим испуњену емотивну ауру.           Верује у моћ речи! Вера у моћ праћена је високо постављеним прагом одговорност...

Тридесет три песме Милоша Зубца нису само низ поетских записа, него свједочанство једног живота и једног времена. Зубац је пјесник који не бјежи од искрености. Када каже: „ Први пут сам изгубљен, Боже, после толико година ”, то није поетска поза, већ глас човјека који признаје сопствену рањивост. Управо у томе лежи снага његове поезије: у способности да бол не сакрије, него да га претвори у ријеч која постаје заједничка. Та искреност открива човјека који се не плаши да пред свијетом покаже оно што у људима најчешће остаје скривено – сумњу, бол, наду и вјеру. Вјеру да се и у најтежем тренутку може пронаћи смисао. У појединим пјесмама пјесник се приближава молитви и разговору са Богом, али и тихом трагању за смислом у свијету који га често губи. Хришћанска симболика у овим стиховима није догматска; она је људска, искрена и отуда толико блиска.   Милош Зубац досљедно остаје дисциплинован у изразу – не да би се склонио, већ да би се сачувао. Његова поезија је чин самос...