MILOŠ ZUBAC / МИЛОШ ЗУБАЦ

Почетак Новог Сада – пише на уласку у град. Тамо где ретка преостала стабла држе мртву стражу пред злоћудним надирањем бетона. Крај му не може обележити табла. Крај му није у ширини, није у километру, није у мери, него је у мори која је црња од црног црнила. Што је у сну једном започело, кошмаром се завршило. 28.12.2025.

Кристално мисле, тешко изговоре, с гравитацијом тела се боре.   Приони ухом, људски додирни, у свом треперењу они су мирни.   А душа твоја наједном је беља, био си у присуству учитеља. Винсент ван Гог: Звездана ноћ

Nisam kvalifikovan da dam stručnu, pa ni „stručnu” analizu – ekspertski hladnu, preciznu, koja će objektivno sve potanko raščlaniti, rastaviti, opisati, pa ponovo sastaviti, mogu samo govoriti o tome kako ove reči i ova muzika, lepota koju je iznedrila ova odabrana družina, deluju na mene. Ja sam u povlašćenom položaju, većinu tih imena, navedenih ispod pesama, poznajem, mogu da ih zamislim dok su stvarali ovu krasotu. Nisam iznenađen, ali sam iznova oduševljen. Vidim svakoga, posebno jasno vidim kakvu su zaleđinu utkali u ovu zajedničku lepotu – pre svih braću, posebno Svetozara, našeg Garta Hadsona, pa mog imenjaka, osećajnog bluzera, tvoje, Milenu i Draganu (i Pera sa balkona), pa Sonju i Milanku, te Nemanju, koji je suptilnim dodirom šansonijera sve to zaokružio... Tekstovi su osnova i početak. Promišljena, a osećajna slika društva, najčešće mračna, u kontrastu sa ličnim planom, toplim i sigurnim, zahvaljujući žrtvama naših dragih. Muzika se nadovezala, a niko drugi je ne bi bolje ...

Zubac je čovek koji nije za ovo vreme. Posebno ne za ovo vučje vreme. Čovek izvan vremena koji svetli kao moralna vertikala našeg društva u propadanju. Čovek koji je izbaždaren na ranohrišćanska načela skromnosti, solidarnosti i dobrote, ali i na istrajnost i rezilijencu. Monah podvižnik u opštežiteljnom svetu. Pošto znam čoveka, znam da mu se neće svideti ova moja „preterivanja” ali neko to mora da kaže. „A smrt će doći iznenada, poravnaće svakom zeman, da namiri svoje, mada, niko neće biti spreman…” a dok ne dođe treba da stanemo i razmislimo: građanisti bez vere i vernici bez građanstva, svetina lišena mere i božjega poznanstva, svi pametni i svi znaju šta je dobro a šta nije, u tuđe cipele ne staju , niko u stid da se skrije. Tako počinje ovaj Zubčev album a kad tako jako počne, zaista se pitam gde će završiti. Na prvi pogled duhovita, a u stvari bolno istinita pesma „Idemo ća” nas vraća u devedesete, ali taj povratak ne budi nostalgična osećanja, naprotiv. „Enkaustika srebra” m...

Толико сам свикао на тугу да морам вежбати радост. Не треба причу другу да прича нова младост   већ зрелост моја на жилету света избријана, свежа и свест да сам на планету дошао као неко ко је нежан   зато што верује у свој извор. Толико сам свикао на тугу да је тешко пуштам од себе,   али остаје мој избор да се у овом животном кругу разрешим од ње и од тебе.

Драги Милоше, у твом најновијем кантауторском албуму Времена вучја , објављеном маја ове године, пева се и о прастаром проблему хипокризије и зулума – бесправља, који оставља трага на емотивни свет сваког бића. Рекло би се да још негде од осамдесетих живимо у друштвеној клими где је дисиденција махом ствар спектакла и самопромоције. Као аутор који негује суптилно критички и лирски, али ипак рвачки однос спрам збиље, колико је за књижевни живот битна спремност да се плати цена за уверења? Постоји у сваком дисидентском искуству изазов гордог уздизања изнад средине која је казнила и одбацила уметника. У човеку се донекле природно згушњава осећање да је стигматизован зато што је бољи, зато што види јасније него други и зато што неће да прећути оно што види. То јесте највеће искушење за оглашеног културног отпадника и одметника – да се не поклони таквом осећању у себи, да се одупре бујању сопствене жртвене самоважности и елитизма, да не сања како га је данашња политичка констелација нагрд...