MILOŠ ZUBAC / МИЛОШ ЗУБАЦ

Тридесет три песме Милоша Зубца нису само низ поетских записа, него свједочанство једног живота и једног времена. Зубац је пјесник који не бјежи од искрености. Када каже: „ Први пут сам изгубљен, Боже, после толико година ”, то није поетска поза, већ глас човјека који признаје сопствену рањивост. Управо у томе лежи снага његове поезије: у способности да бол не сакрије, него да га претвори у ријеч која постаје заједничка. Та искреност открива човјека који се не плаши да пред свијетом покаже оно што у људима најчешће остаје скривено – сумњу, бол, наду и вјеру. Вјеру да се и у најтежем тренутку може пронаћи смисао. У појединим пјесмама пјесник се приближава молитви и разговору са Богом, али и тихом трагању за смислом у свијету који га често губи. Хришћанска симболика у овим стиховима није догматска; она је људска, искрена и отуда толико блиска.   Милош Зубац досљедно остаје дисциплинован у изразу – не да би се склонио, већ да би се сачувао. Његова поезија је чин самос...

Записано је да сам се родио 10. фебруара, пре педесет година, у уторак, који сат уочи свитања. Дакле, управо данас. За пола столећа на овој планети, доживео сам више искустава него што моја породица зна и свакако мање него што је било дохватно, али човек може једино себи да буде каква-таква мера, уместо да то упорно покушава да буде другим бићима и стварима око себе. Растао сам у присуству истинских чаробњака стиха, правих лирских чудотвораца, али нисам као дечак размишљао о песничком путу. Волео сам цртање и видео сам себе као уметника стрипа или сликара. Постао сам, међутим, песник с музиком и у том избору провео половину мојих овоземаљских година. У вртићу нисам умео да спавам када се то тражи од мене, у основној школи нисам могао да престанем да се сакривам под машту, у гимназији сам истински искусио патњу и пакао самосажаљења, а на студијама се уцеловио као људско биће и доживео нешто налик ономе што духовне праксе Истока дефинишу као парцијално просветљење, а мени је све то изг...

  Видео си језгро у свемиру као светлост, самилост и лепоту. Учио говор муње у немиру личког дечака рођеног за доброту.   Прелазио руком по леђима мачке, рука Бога то је, леђа су планета, само од једне игре момачке стекло се знање о законима света.   А твоја је муња обрнутог смера од земље ка небу се дигла – да се под звездама електрише вера у будућност што нам је стигла.   Све се креће, све трепери и све живи – знао си да кажеш занет. Умео песнички да се дивиш науци с којом си склопио завет.   А ако је свемир заиста бесконачан, њиме се мерила и твоја самоћа. Монашки предан и безбрачан, остао си скроман колико и моћан.

    Знао сам једног аласа, братом ме је звао.   У мреже је ловио речне свице које нико никада видео није.   Онда их је све пуштао назад.   Само једног би на кратко задржао међу длановима.   Шаке би му сутра постајале златне и он их је полагао на болесне људе.   Знао сам једног аласа. Знао је и он мене. Пол Кле, 1925.

Ја сам време с људима примао као поклон не знајући како сам га заслужио и јесам ли дародавца ма чиме задужио.   Однеговао сам у себи седеф захвалности.   Бисер који ме је не једном сачувао од побуне моје сенке.   21. децембар 2025. Суботица после концерта Шинобуса

- Ti nisi bio ovakav? – pita me Mej dok posmatra nekoliko glasnih, neotesanih dečaka kako larmaju u našoj blizini. - Nisam. Bio sam drugačije dete. - Ti si bio dete s druge planete. – dodaje veselo na to. - Da. Još pokušavam da se setim gde sam parkirao svemirski brod. - Možda je brod u tebi. Treba samo da ga nađeš, poletiš i otkriješ pravog – sebe.   22. oktobra 2025. Foto: Vladimir Zubac