MILOŠ ZUBAC / МИЛОШ ЗУБАЦ

Драги Милоше, у твом најновијем кантауторском албуму Времена вучја , објављеном маја ове године, пева се и о прастаром проблему хипокризије и зулума – бесправља, који оставља трага на емотивни свет сваког бића. Рекло би се да још негде од осамдесетих живимо у друштвеној клими где је дисиденција махом ствар спектакла и самопромоције. Као аутор који негује суптилно критички и лирски, али ипак рвачки однос спрам збиље, колико је за књижевни живот битна спремност да се плати цена за уверења? Постоји у сваком дисидентском искуству изазов гордог уздизања изнад средине која је казнила и одбацила уметника. У човеку се донекле природно згушњава осећање да је стигматизован зато што је бољи, зато што види јасније него други и зато што неће да прећути оно што види. То јесте највеће искушење за оглашеног културног отпадника и одметника – да се не поклони таквом осећању у себи, да се одупре бујању сопствене жртвене самоважности и елитизма, да не сања како га је данашња политичка констелација нагрд...

Човек се Богу у стварању приближава. Свако је овде начинио нешто. И када човека уклоне из живота, насилно, у рату, макар их водио страх – они ће нас ако ми нећемо њих – отима се присуство и дах некоме ко је већ нагомилао успомене, накупио благослове и укоре, стигао да погоди и погреши, могао да заволи и замрзи, успео да посеје и пожње, да посади лужњак и подигне кућу, да се понада и разочара, у својим младунцима да се огледа, зори да се радује и од ноћи да стрепи. Каже се зато – убити Бога у некоме. Остају његови почеци без наставака и крајева, само не онај који је на изворима стајао.   Али када дете у истом рату, по истој сили, откину од живота, тада унапред убијају цео један свет који се није ни усправио, поништавају једну будућу прву љубав, газе један свети сан и отимају право на стварање, трајање и сећање ономе коме би требало да се поклоне, јер речено је да најмањима припада обећано царство. Каже се тада – уби...

Sa velikim zadovoljstvom ove sedmice u okviru bloka „ Bruškin u Podne ” slušamo novi, malo je reći izuzetan album „Vremena vučja” koji potpisuje naš omiljeni kantautor  Miloš Zubac ! Slušamo se u navedenom terminu, a sad par riječi o albumu: Napisao: Tomislav Žegura Naslovna fotografija: Đorđe Bubnjević Već me prvo preslušavanje albuma „Vremena vučja” toliko dotaklo, da mi je odmah bilo jasno da se o ovakvom djelu ne smije ćutati, tj. da moram napisati par riječi o mojim utiscima, da ih zabilježim, da ih ne zaboravim, jer ne smijemo dozvoliti da zaborav prekrije ono važno i ono lijepo. Da, ovo je najbolji do sad Milošev album, i da, to pomislim kad mu čujem svaki novi album za redom, a bilo ih je posljednjih godina, nije da nije. A zbog čega tako mislim. Ako sam ikada imao, ne kritiku, ali barem zadršku na ono što svira Miloš Zubac, nekada u okviru Prkosa Drumskog, i kasnije, sve samo ne solo, onda je to po mom mišljenju bila nedovoljno usklađena muzika sa vokalnim melodijama...

Poput vile u skrivenom vrtu, glasom, flautom, muzikom tela, isceljuje stvarnost tamnu i krtu a oko nje svetlost, igriva, bela,   dok se druidu drhtava ruka drži za tonove magijskog sveta i pravi čudo arhajskog zvuka, nevino kao srce deteta    koje je sanjalo ovo vreme i znalo da neće biti lako. Da će uz osmeh poneti breme koje ne može izneti svako   i da će poučiti mnoge žene kako su boljke samo promene jer i bez dojke i štita žlezde pamtiš da si došao sa zvezde.   30. maj 2026. posle koncerta Hazara Teuta Asllani

Album „Vremena vučja” istaknutog novosadskog kantautora i pesnika Miloša Zubca, objavljen u proleće 2026. godine, predstavlja poetsko-muzičko remek-delo koje spaja melankoliju američkog folka i kontemplativni senzibilitet. Album je snimljen u Autorskom studiju Nemanje Nešića.  Atmosfera i produkcija:  Aranžerska i producentska palica pripala je Svetozaru Nešiću. Zvuk je sveden, intiman i topao, stvarajući idealnu zvučnu kulisu za poetski izraz. Tematika:  Zubac se bavi refleksivnim, duboko emotivnim temama, sudbinama pesnika i stanjem u društvu. Njegovi stihovi nose težinu i zrelost, stvarajući muzičko tkivo koje se oslanja na tradiciju kantautorstva i autorske poezije.  Ogoljeno svedočanstvo o čoveku i društvu Sam autor je naglasio da je na ovom albumu sa „čistom i jasnom namerom progovorio o sebi i drugima onako kako to ranije nije činio”. Album nosi snažan pečat lične i društvene hronike. On se bavi preispitivanjem moralnih vrednosti u teškim, „vučjim...

Долазим из времена у којем се о истинитим, аутентичним делима није много унапред говорило, нити се ишта априори објашњавало. Отуда ни ја о албуму који је највреднија и најскупља станица (нема везе с новцем) мог стваралачког живота нећу мудровати. С речима умем, могу и оне велике да користим, али бирам да напишем само једно неизмериво ХВАЛА Светозару Нешићу, продуценту, аранжеру и визионару овог издања, ништа мање његовом брату Немањи, а надаље свима који су у снимању учествовали: Соњи Сегић, Миланки Настасовић, Милану Кораћу, Драгани Зубац, Милени Зубац, Владимиру Ћуковићу, Богдану Јовановићу, Исидори Миливојевић и мом оцу Перу Зубцу. Светлани Ушћумлић једнако, на тотемском омоту. Ово су Времена вучја - албум на којем сам с чистом и јасном намером проговорио о себи и другима онако како то раније нисам чинио. Дело које ће поделити судбину песника и друштва о којем је певао - каква год она да буде. А у вези са злим волшебницима о којима говоре поједине песме, нека им је просто. "С ...