УБИЈАЊЕ СВЕТА
Човек се Богу у стварању приближава. Свако је овде начинио нешто. И када човека уклоне из живота, насилно, у рату, макар их водио страх – они ће нас ако ми нећемо њих – отима се присуство и дах некоме ко је већ нагомилао успомене, накупио благослове и укоре, стигао да погоди и погреши, могао да заволи и замрзи, успео да посеје и пожње, да посади лужњак и подигне кућу, да се понада и разочара, у својим младунцима да се огледа, зори да се радује и од ноћи да стрепи. Каже се зато – убити Бога у некоме. Остају његови почеци без наставака и крајева, само не онај који је на изворима стајао. Али када дете у истом рату, по истој сили, откину од живота, тада унапред убијају цео један свет који се није ни усправио, поништавају једну будућу прву љубав, газе један свети сан и отимају право на стварање, трајање и сећање ономе коме би требало да се поклоне, јер речено је да најмањима припада обећано царство. Каже се тада – уби...