MILOŠ ZUBAC / МИЛОШ ЗУБАЦ

У једном од својих недавних гостовања у онлајн медијима, Мило Ломпар закључио је разговор с домаћином карактеристичном поруком: „Морамо бити истрајни. Није ово фудбалска утакмица. Ово је једна утакмица на вечност а нама је пала ова деоница да је пређемо и треба је прећи што истрајније. ” Ту је мисао изговорио уобичајено мирно, одмерено, готово нехајно, а може бити да нема важније мисли у овом и ма којем другом тренутку наше политичке садашњице. Три изговорене реченице које недвосмислено упућују на Ломпарово духовно исходиште, историјско, енергетско и поетско врело косовског предања у српском памтивеку. Три овде записане реченице којима је, у догледу сопствене интегралистичке перспективе и способности универзалног разумевања појединачних догађаја, овај универзитетски професор књижевности одговорио на питање зашто га нема на студентској листи поводом коначно расписаних парламентарних избора у Србији. Свест о утакмици на вечност јесте историјска свест, рођена у завичају трагедиографског ...

Спасавање једне куће која је припадала грађанској породици с поштено изграђеним угледом и чистим образом – Куће Милановића у Бањалуци, а којој је још у прошлом столећу било намењено рушење – и њено преображавање у аутентичан дом српске културе где се традиција и инвенција најприродније срећу и прожимају, јесте херојски чин у времену које отворено потцењује и унижава вредност сваког јунаштва. Није ту само кућа спасена, него се целокупна наша култура у Републици Српској склонила у овај заклон да брани оно што се још бранити може пред општим политичким бездухом који се јавно цинично дичи националном баштином док је у исти мах својим поступцима пародира, подсмева јој се и разара је. У том смислу, Кућа Милановића, у првој години свог постојања као јединственог културног средишта, не може а да не понесе бреме последњег упоришта, али не може ни да не донесе наду у другачије, васкрсавајуће сутра. Да буде тако, старао се и стараће се надаље колико буде у његовој снази Душко Певуља, по указаном ...

Ратник није ратар. Косац је.   Не тумачи га из своје удобне домаје.   Ако ниси био у црном откосу, ако ниси и сам у зло доба косио, ћути.   Запали свећу.   Помоли се за његове пластове и три пута толико за њега самог.   7. септембра 2026.   Стеван Алексић: Велики косач, 1918.

Почетак Новог Сада – пише на уласку у град. Тамо где ретка преостала стабла држе мртву стражу пред злоћудним надирањем бетона. Крај му не може обележити табла. Крај му није у ширини, није у километру, није у мери, него је у мори која је црња од црног црнила. Што је у сну једном започело, кошмаром се завршило. 28.12.2025.

Кристално мисле, тешко изговоре, с гравитацијом тела се боре.   Приони ухом, људски додирни, у свом треперењу они су мирни.   А душа твоја наједном је беља, био си у присуству учитеља. Винсент ван Гог: Звездана ноћ

Nisam kvalifikovan da dam stručnu, pa ni „stručnu” analizu – ekspertski hladnu, preciznu, koja će objektivno sve potanko raščlaniti, rastaviti, opisati, pa ponovo sastaviti, mogu samo govoriti o tome kako ove reči i ova muzika, lepota koju je iznedrila ova odabrana družina, deluju na mene. Ja sam u povlašćenom položaju, većinu tih imena, navedenih ispod pesama, poznajem, mogu da ih zamislim dok su stvarali ovu krasotu. Nisam iznenađen, ali sam iznova oduševljen. Vidim svakoga, posebno jasno vidim kakvu su zaleđinu utkali u ovu zajedničku lepotu – pre svih braću, posebno Svetozara, našeg Garta Hadsona, pa mog imenjaka, osećajnog bluzera, tvoje, Milenu i Draganu (i Pera sa balkona), pa Sonju i Milanku, te Nemanju, koji je suptilnim dodirom šansonijera sve to zaokružio... Tekstovi su osnova i početak. Promišljena, a osećajna slika društva, najčešće mračna, u kontrastu sa ličnim planom, toplim i sigurnim, zahvaljujući žrtvama naših dragih. Muzika se nadovezala, a niko drugi je ne bi bolje ...