MILOŠ ZUBAC I VREMENA VUČJA: POSTOJAN, TEŠKO DOSTIŽAN UZOR

Zubac je čovek koji nije za ovo vreme. Posebno ne za ovo vučje vreme. Čovek izvan vremena koji svetli kao moralna vertikala našeg društva u propadanju. Čovek koji je izbaždaren na ranohrišćanska načela skromnosti, solidarnosti i dobrote, ali i na istrajnost i rezilijencu. Monah podvižnik u opštežiteljnom svetu. Pošto znam čoveka, znam da mu se neće svideti ova moja „preterivanja” ali neko to mora da kaže.

„A smrt će doći iznenada, poravnaće svakom zeman, da namiri svoje, mada, niko neće biti spreman…” a dok ne dođe treba da stanemo i razmislimo: građanisti bez vere i vernici bez građanstva, svetina lišena mere i božjega poznanstva, svi pametni i svi znaju šta je dobro a šta nije, u tuđe cipele ne staju, niko u stid da se skrije. Tako počinje ovaj Zubčev album a kad tako jako počne, zaista se pitam gde će završiti. Na prvi pogled duhovita, a u stvari bolno istinita pesma „Idemo ća” nas vraća u devedesete, ali taj povratak ne budi nostalgična osećanja, naprotiv. „Enkaustika srebra” me je naterala da potražim značenje reči enkaustika. Ispostavilo se da je to slikarska tehnika kojom se pčelinji vosak meša sa bojama i specijalnom tehnikom nanosi na podlogu. Tako nanete boje su veoma otporne i ostaju netaknute hiljadama godina. Rađene su ikone Presvete Bogorodice tom tehnikom i tu nalazim vezu, jer pesma je na kraju krajeva o majci, svakoj majci. Pesma „Poglavar” srećom nije o onome koji vam prvi pada na pamet kad čujete stihove „Nisu to oči jagnjeta, nego vuka, ali vremena jesu vučja” već o veri kao ličnom odnosu sa Bogom koji je najčešće u potpunoj suprotnosti sa činodejstvovanjem njegovih zemaljskih poslenika. „U mantiju zaklonjen sveopšti porok, zaključano srce na tamnoj strani…pogrešna blagosilja ruka gde bi nam bilo malo i Majčinog trojeručja”. Ima li jasnije i lepše postavljene dijagnoze vremena i prostora u kome živimo. Ima li jasnije i lepše diferencijacije prave izvorne hrišćanske doktrine i onoga što upražnjavaju njeni ovozemaljski tumači-uzurpatori. „Ina” je o prevlasti duha nad telom, uvek i svugde. „Drvo” se bavi bolnom temom svakog Novosađanina pa i našeg Miloša. Ta pesma nije pevana već izgovorena. Pevanje se nikako ne može povezati sa temom o kojoj pesma govori. Šesnaest listova koji padaju na novosadski bulevar na kome okupljeni daju pomen žrtvama nadstrešnice u šesnaest minuta tišine je svima jasna simbolika. Taj čin pesnik stavlja u kontrapunkt sa onima besprizornima koji bi da se svete umesto da se pokriju ušima. Jak je to momenat u ovoj zbirci pesama smeštenih, umesto u knjigu kao što bi to bilo u prošlim vremenima, u svojevrsni audiobook. Poenta je da su te pesme klasična poezija a ne, kao što je to čest slučaj u popularnoj muzici, samo ilustracija muzike. Kad se radi o Zubcu, reči su te koje se moraju slušati, dok je muzika često samo pratnja. Posveta ocu u pesmi „Očev glas” je lepa i dirljiva, kao što je dirljiva i očigledno autobiografska ljubavna pesma „Sve si znala o nama”. „Prostor” je pesma o praštanju onima koji su činili i čine zlo „… s bogom će oni dalje, ostavio sam mu prostor.” Na prvi pogled fatalistička a u stvari pesma o samospoznaji „Odavno sam prestao da budem u pravu” govori jednu veliku istinu – sačuvati dušu deteta je jedino moguće, jer jednom izgubljena duša deteta se više ne može povratiti. Možda to nije korisno za ono što ljudi smatraju uspehom u životu, ali je korisno za onog ko to uspe na dubljem, suštinskom nivou. „Dečak sa fotografije” je opet o samospoznaji i sopstvenom pozicioniranju u neistraženim metafizičkim prostranstvima sopstva. Pozicioniranju koje je saglasno karakteru pozicioniranog. Tako se postiže duševni mir i spokoj iz čega sledi zadovoljstvo samim sobom, izvan materijalnog poimanja sveta.

 Album „Vremena vučja”, ili, tačnije, zbirka pesama, to je nešto najbolje što je Miloš Zubac do sada uradio. To vam govori neko ko je vrlo dobro upoznat sa njegovim delom. Miloš je uvek oko sebe okupljao blagorodne ljude, lišene mržnje pa i bilo kakvih negativnih osećanja. Njegova (a i naša) nesreća je to što takvi ljudi danas nisu dobrodošli ni u jedno društvo, ma koliko se neka od tih društava klela da su baš ona utočište za takve. Uvek nekako izgleda da je sam ne protiv nego mimo svih jer ta njegova čestitost (ako je to prava reč) u današnjem zlom svetu nije osobina koja privlači. Ipak, on ostaje uzor onima koji smatraju da je duhovno superiorno materijalnom. Postojan, teško dostižan uzor.

 

Srđan Strajnić