MILOŠ ZUBAC / МИЛОШ ЗУБАЦ

Pesnik, kantautor i muzičar Miloš Zubac, osnivač festivala regionalne autorske muzike POEZIKA jedinstvena je umetnička pojava, ne samo u relacijama srpskog kulturnog konteksta, nego i u čitavom regionu. Objavio je više pesničkih zbirki, desetak muzičkih albuma, član je regionalnog muzičkog kolektiva Novi O dmetnici i vodi muzičku grupu Prkos Drumski . Jedan je od pokretača sajta za digitalnu humanistiku Kulturni Heroj . Prvi je dobitnik nagrade Strune od svetla , za poseban doprinos afirmaciji pesničke reči u rok i bluz muzici. Miloš Zubac je sin velikog srpskog pesnika Pere Zupca. Ovo su ga sigurno mnogi pitali, ali verovatno nije jednostavno nedvosmisleno odgovoriti da li je odrastati, živeti i stvarati sa takvim pedigreom prednost ili teret i obaveza? Može da postane prilično breme ako se odlučite na isti stvaralački put. Mnoga deca roditelja koji su ostvarili svoju sudbinu kao ogromne stvaralačke ličnosti prirodno ostaju osenčena, jer takvi roditelji imaju zam...

Nikada nije bilo pobednika. I tamni pokrov, što ustavlja nežnost, prastari je privid. Iza ove pustoši, događa se život. Hodi. 2002.

Tri dana ranije, dogodila se reka. Nepomična, nepokretna. A ipak u toku. Predstave teških brodova ostale su  neme. I beše slep onaj što je verovao u postojanost talasa. Tri dana ranije, nerodan čovek je znao. Lepota ispružene ruke. Tek tada, na kraju puta, od mnogih imena za Ljubav ostalo je Prihvatanje. Tri dana ranije, jedno je seme dalo svoj život. Za jedno stablo, i plodove mnoge. Razumeće onaj koji detinjstvo preživi. 2002.

Sa svakim gubitkom pokušavaš iznova da rešiš jednačinu konačnosti. Vidim te, umornog od rešavanja. I vidim te kako prihvataš da ne moraš otkrivati ono što nije skriveno i da si rešenje jednačine konačnosti upravo ti, prijatelju.

Zalud li smo plodili onoliko reči, detinjasto snili pogaslu dobrotu i prosuli dan i srebrno plašće vrh otkosa tamnih, daleki, možda, dodiru što leči. Zalud li smo plodili onoliko reči, detinjasto snili pogaslu dobrotu, da utol smo hteli za nemire sve - a preširok krug što odgovor krije: tek, smiraja nigde, nismo se sreli i nismo pronašli razrešenje zlu. 1999.

Uskoro će časi kada ćemo i mi, Gospo, menjati svoj oblik. Setite se samo:        podno Vašeg srca, zvezdama presvučen,        prijatelj Vas čeka. Univerzum čitav začet je u Vama. Mislima prekriven,       željama i strepnjom. O, zbacite to breme!       Suviše smo dugo nepotpuno sjali,       ljubili i znali, a smrt sve rastrese.       Prelazak je blizu. Čujete li, Gospo,       kako reka valja vekovite reči:       Samo smo mogućnost.       Samo smo mogućnost. 1999.

Pritajena svemu do u niti tanke, kako namah titraš kroza snove ine, sebi da si želja i da reči lake pretačeš u slutnje što se vezu svilne i da vazda zrevaš diljem te lepote a od igre tvoje blagost da se slije, glasom kad u temelj sravniš sve gluhote, ponad moga sveta što se s tvojim vije pa i kada jesi preodveć daleko, čudom li, za usnom, mogu da te doznam ukusom modrine il' to drugi neko srebri moje čase. Samo da prepoznam iskru tvojih ruku i na drugoj strani gde prebivat' hoću a gde bejah lani. 1999.