MILOŠ ZUBAC / МИЛОШ ЗУБАЦ

  Zamislite da upoznate pisca koji vam, na vaš zahtev, poveri na čitanje jedini primerak svoje knjige (doktorske disertacije) o vašem omiljenom pesniku. Zamislite da je pisac, koji veruje da ćete mu vratiti knjigu, Miloš Zubac, a da je pesnik o kome piše veliki Duško Trifunović. Sad zamislite da ste, pre nekih dvadeset godina i svega gore navedenog, imali priliku da popijete Duškovu kafu i da vam je, lično on, dao tu slobodu da ga pitate šta god želite, a vi niste mogli jer ste prethodno dobili nedvosmisleno „uputstvo za rad”. I zamislite da je njegova harizma, u nekom trenutku, učinila da zaboravite na ono uputstvo i da je jedino, što ste poželeli, bilo da ga snažno zagrlite. A, da ga docnije, ako je moguće, iz tog zagrljaja zaštitite od svih, nanetih mu, nepravdi. Nisam sigurna da je u tome iko uspeo… do Miloša Zupca i ove knjige.        Ispod činjenice da je reč o o ozbiljnom delu, naučnom radu – doktoratu, krije se priča o Miloševom prijatelju. Između ...

Велика Душа долази у град – рекао сам Пријатељу. – Треба и ти да будеш тамо. Тако осећам. Пријатељ је склопио шаке у знак захвалности, карактеристично се наклонио и одазвао се. Седео је до мене на концерту Роса Дејлија. У њему су се стицала столећа музике, из многих предела света. Зато је истински радостан могао да ми каже – када је трио с Крита почео да свира – Ја ово разумем! Рос Дејли је Човек-Дрво. Древни храст који хода. Келтски друид који је пронашао своју имелу у жени с којом дели ову стварност и ствара музичку нестварност. Она се зове Кели Тома. Помислио сам – како лепе руке има ова насмејана, блага и мирна првосвештеница. Између Дрвета и Имеле, у срцу Човека и Жене, седео је Црни младић који је пружао ритам. Све што су Рос Дејли и Кели Тома на својим архинструментима изазивали, Црни младић је сакупљао сопственим телом и лицем и преводио у ритмове. Музика арапског и византијског памтивека, с гелским и источњачким тренуцима, пулсирала је његовим телом и галванизовала његово лиц...

U osvrtu na jednu nezaboravnu novosadsku noć u kojoj se predstavljala knjiga posvećena Roriju Galaheru – prva takva prevedena na srpski jezik – u kojoj su Šinobusi odsvirali prateći koncert, Milan Gagić, jedan od najtananijih poznavalaca i tumača ovdašnjih bluz-folk-rok pojava, zapisao je da su Šinobusi legendarni bend. Gagić je toliko pažljiv i odgovoran u biranju izraza da mi je ta njegova odrednica došla kao godinama čekan i konačno dočekan verodostojan refleks na nešto što sam i ja osećao – i to u vremenu kada se legendarnost medijski pripisuje svemu i svakome, bez imalo budne kritičke svesti, uglavnom upućujući na nekoga ko je slavan, opštepoznat, zvezda takoreći. Međutim, Milan Gagić je čovek koji zna za onu lucidnu filmsku repliku Blejza Foulija – Ne želim da budem zvezda, hoću da postanem legenda – gde jedan status praktično isključuje drugi. U ovom stoleću bez svojstava, u kojem se vrtoglavo krećemo ka projektovanom kraju istorije, srpski muzički sastav koji neodstupno radi s...