БОГАТ ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ УПОЗНАО СМРТ

Био једном један богати човек, сав је блештао, одећа му је искључиво била од злата, ђердан око врата и да тражиш – богатијег човека ниси могао видети. Тако се богаташ хвалио на улицама те он падне на земљу, касније се пробуди, једва гледа и чуди се: „Како сам ја овде доспео?”. Гледа мало лево, мало десно и схвати да је у болници, лежао је на неком кревету окружен медицинским сестрама па, гле чуда, он полети и осети да је лак као перо, окрену се и виде себе одозго на кревету, а око њега успаничене медицинске сестре, но њега то није занимало, њега су привлачила једна светлуцава врата у ваздуху. Као да га је нека сила погурала ка тим вратима па он отвори. А унутра, унутра је била једна мрачна соба и у њој нешто – није било ни човек, ни предмет, ни ништа на овом свету, то је просто било Нешто...седело је на столици, гледајући богаташа и рекло: „Дуго сам те чекао”. Не знаше ни богаташ шта је то, само збуњено седе на столицу преко пута и упита „Ко си ти?”. А то нешто му одговара: „Ја сам СМРТ” па богаташ поново упита: „А што сам ја овде?”. Смрт му рече: „Овде си јер си заслужио”. „Чиме?”, пита човек. „Твојим понашањем”, каже му Смрт. „А шта сам ја толико лоше урадио да заслужим ово?”. Смрт му рече: „Сети се”. „Па ја ништа лоше нисам урадио. Да, да...хајде, баш ми реци шта сам ја толико лоше урадио?”. „Под број један: цео живот си се шепурио и хвалио што си богаташ. Под број два: у животу никоме ниси помогао. Под број три: бацао си окрајке хлеба на људе који нису имали шта да једу и смејао си им се. Је л' сад разумеш?”. „Да, разумем”, одговори богаташ па се кренуо инатити Смрти и рекао је: „А када ћемо ми ово завршити, досадно ми је?”. Смрт му на то каже: „Никада се нећеш вратити у живот, ти си сада роб и остаћеш овде заувек.” Богаташ се уплаши: „Не, не...ти се зезаш...” Смрт одговори: „Не зезам се.” Потом богаташ упита: „А је л' могу да ти платим и да ме вратиш у живот?”.

„Кад ћеш више схватити да није све у новцу?”, рече Смрт сва изнервирана. „Па у чему је онда?”, упита богаташ. „У начину живљења, у срећи, у љубави. Али пошто се, док си могао живети, ниси придржавао овога, баш си зато овде и остајеш заувек као роб.” Тек када је богаташ схватио да се Смрт не шали, он клекне испред ногу Смрти па је почне молити: „О, молим те, пусти ме у живот, придржаваћу се свега овога и нећу бити као пре.” Смрт с незадовољством одговори: „Имаш само још једну шансу да се вратиш у живот и да се придржаваш овога што сам ти рекао и не очекујем да ми се вратиш док не будеш старац.” Богаташ се смеје, радује, захваљује Смрти и излази на врата. Кад се одједном тргне и поново се врати на позицију у којој је био у кревету. После недељу дана, када су богаташа пустили из болнице, одмах је кренуо да се придржава онога што му је Смрт рекла. И тако се богаташ оженио, имао децу и живео као најсрећнији човек кога никада нисте видели.

 

МЕЈ ЗУБАЦ, III 5, ОШ „Соња Маринковић”, Нови Сад

Фотограф: Јован Богдановић