MILOŠ ZUBAC / МИЛОШ ЗУБАЦ

У ноћи без звезда, у морном сну, нашао сам се пред црним прозором о који сам ударио шаком, као да бијем по тешком злу, да заштитим себе и свој дом   и на то, одгоре, паде човек у службеном оделу, низ урлик страха, сручи се у Ништа што нам једе век и тргне ме из кошмара у немир, без даха   да бих јутром чуо како у то време тукли су младост, ломили јој кости, један се бацио, а пала је с њим влада.   На спавача налегло заједничко бреме, скомешане сенке и њихове злости. Тамно окно сна повређеног града.   29.1.2025.   Нови Сад Владимир Величковић

Увек када је голој души тесно, у мени и око мене, зажмурим присно и нађем се у цркви Светог Николе, у московској Маросејки. Улазим тамо непримећен, никога у скромном храму нема до маленог свештеника који службу једнако држи, осам година, у пустој цркви. Он ме не види, јер нисам из његовог времена, а опет осећа присуство госта из оне будућности у којој ће његова љубав за Христа утешити многе. Остајем у молитви са оцем, слушам како цела невидљивост тихо пева Алексеју. Паства од другога света. Потом као сен замакнем ка вратима и нечујно искорачим из цркве. Отварам очи у овом времену које не могу звати својим, али не желим да га презрем. Сведок светости у настајању.   25.1.2025. Нови Сад отац Алексеј Мечов

Зарана, јутром, посматрам просуту лаванду твоје косе по јастуку. И мирис тамјана ниоткуда дође, однесе јучерашњу општу муку.   Видим необичну, неодступну љубав као допринос развољеном свету. Остаће нешто вредно када обоје напустимо ову планету.   25.1.2025.

Људи прилагођавају сећања својим интересима. Твој је интерес јасан и јаван, мој остарели плавооки дечаче, богом што си се звао. Задобио си цео свет. А опет...можда те дохвати језа када помислиш на онај део себе који ниси успео да надрастеш. Хоћеш ли пред Господа као величанствена слика коју нам о себи остављаш или као несигурно дете склоно преварлуцима? Кога ће од двојице препознати Бог, што га је онај совјетски бард сагледао пре тебе? Шта ћемо ако заиста има зелене а не плаве очи...   19.1.2025.   Нови Сад, Богојављање Цртеж Милана Гагића

Сам себе разапињем када пристајем на обичајности овог света с којим не делим исту срж. Барут и тамјан. Ларма и молитва. Насиље које се у мир Божји пресвлачи.   7.1.2025.   Нови Сад

Заборављам те.   Твоје лице памтим само као цртеж. Дизајн ћудљивог зографа из времена пре но што сам те срео. Не знам ко си ми била ни шта сам ти био.   Глас твој не разликујем од чаврљања птица, ни од жамора малих буба у трави.   Вољени простор који сам ти доделио, између Милутина и Симониде, не испуњаваш собом.   Тамо, у храму, увек сам умео да те видим.   Заборављам те онако јасно како сам те се први пут сетио.

Док нам је служила кафу, криомице, гледао сам њено лепо лице, младо, неначето, бело.   А одабрала је цела столећа, под њима су сад девојачка плећа, тело Цркве – њено тело.   28.12.2024. Цртеж Халила Џубрана

Боже, колико је тешко да се сам до себе пробијем.   Нема то везе с Тобом, давно сам Те ослободио својих детињих очекивања.   Само се бојим ‒ када коначно стигнем – нећу наћи никога или ништа   у себи   без Тебе.   28.12.2024.

Спустио је и Милетић, у ноћи што мостом спаја две године као две обале, петроварадинску и новосадску, силну своју напрегнуту десницу. И ћутао је с људима. Он, народни трибун, који свеудиљ грми и сева, ма и да је кип. Придружио се младости и родитељима тој младости – у тишини.   А по ходницима пусте градске куће, страх залепљен за зидове. И нечији уклети шапат, не од овога света, што одоцнело подражава старог српског кнеза – Народ ћути. Попуштај. Попуштај...   1.1.2025. Нови Сад