ПАВЛИНА

Павлину Радовановић први пут сам доживео на њеном концерту у Руском дому, неколико година пре ове у којој отискујем сећање. Рат у Украјини био је на свом бурном заранку и наступ девојчице из Ораховца није се уобичајено разглашавао. Вест о доласку овог даровитог детета чије су косовско небо дословно везали жицом, у Београд, у центар руске културе, преносила се тихо, готово заверенички. Дом је у тој ноћи свакако био пун као зрео нар.

Дошао сам с пријатељима. Слушао и пратио путање сопствених осећања, поготово оних противречних. Девојчица је усредсређено певала родољубиве песме, углавном из новијег времена, које је ауторски потписао њен стари професор музике Гаврило Кујунџић, на сцени Руског дома као инструментална и менторска пратња Павлини. У једном тренутку, његова ученица помогла му је да закопча леђни ремен тешке хармонике, покретом пуним пажње и детиње верности. Током концерта, она се понашала управо како треба – као спонтано, неоптерећено дете које ради оно што је њој најприродније. Пева о завичајном Косову, али не у сликама и појмовима који би одговарали њеном узрасту. Узето, отето, распето – такво је Косово становало у њеном гласу. Такво је Косово било и у њеном искуству одрастања.  

На самом концерту, Павлини су се поклонили црквени великодостојници и један песнички бард. Видело се да су они дете доживљавали као симбол српског страдања, али и као наду за будућност. Ако су били искрено побожни, поклонили су се Богу у детету. Видело се и то. Девојчица је ову наклоност старијих примала целог и чистог срца – како већ приличи деци.  

У Нови Сад сам се вратио дубоко замишљен и неспокојан. Тамно запитан да ли једно једино дете треба да понесе страдално бреме целог овог народа. Хоћемо ли сада пројектовати себе и своја потраживања у то дете. Јесмо ли дотле стигли.

Mогући одговор на та питања дала ми је данашњица у којој младост уједињено маршира новосадским и београдским улицама и тражи право на другачију стварност. На њиховом списку захтева није онај који је Павлини најважнији, али деца се јесу пробудила и не либе се да пусте глас. Знају и када треба заједно отћутати, у име страдалих под новосадском надстрешницом.

Након Павлининог концерта у Руском дому, поново сам је видео у Манастиру Богоштица, на фестивалу СТАЗА, који се догађао у окриљу задужбине и родног места владике Лаврентија. Домаћин фестивала Никола Стакић, који је такође присуствовао њеном наступу у Београду и зацело поставио себи иста питања као и ја, човек који непогрешиво уме да осети оне деликатне линије раздвајања нечега што је заиста добро од потенцијалног сопственог наличја, инсистирао је да Павлина допутује с мајком и другом децом с којом је тада похађала музичку школу у близини Грачанице. Да деца као група запевају, јер Павлинин глас није једини детињи који можемо да чујемо, а да долази с Косова. Њихов заједнички наступ у близини црквице у Богоштици био је за нас, у тој ноћи оприсутњене, дирљиво леп и памтљив догађај. Павлина се ни по чему није издвајала од својих вршњакиња. Колико је раније природно прихватала пажњу која се прелива само на њу, једнако природно овде је учествовала у малој заједници деце, у којој свакоме припада равноправно место. Стигла је и да заигра фудбал с малишанима који су се затекли на фестивалу.

Прошло је од тада нешто времена – три године су пуно у животу сваког детета. Павлина Радовановић стигла је далеко, све до Москве. Постала је препознатљиво лице српске традиционалне музике, радо позивана, дочекивана и награђивана. Снимила је недавно и албум првенац, под покровитељством Хиландара, уз подршку ауторског и извођачког тима професионалних музичара. Поједине из тог састава, познајем као изузетне људе и уметнике.

Они који су саборно стали иза Павлининог албума Дете Метохије знали су шта чине када су  одабрали за већину песама живе инструменте, понегде староставне, који Павлинин савремени израз калеме с православним, византијским и старогрчким изворима. Лирске слике примерене су ауторској намери на којој је заснован албум – да се у слушаоцу подстакне родољубиво осећање, утемељено на српској традицији и доминантном мотиву косовског удеса који је одредио судбину целог народа и који се непрестано оживљава и наново проживљава у свакој нашој садашњици. „Још није зарасла рана са Газиместана”, пева Павлина Радовановић, потресно уверљивим гласом у Паштрику, песми која ће остати за будућност српске патриотске музике као велика. Аутори стихова на издању старали су се да у њих унесу и Павлинино аутентично искуство одрастања у гетоизираном Ораховцу, као и време које је она с великом преданошћу проводила у тамошњем Храму Успења Пресвете Богородице.

У оштро, често трагично подељеном српском друштву, Дете Метохије једнима ће доћи као благослов и велика утеха, другима као чин који не могу или не желе да разумеју. Заједљивост која припада цинизму раширила се међу нашим људима као болест коју би један српски песник из прошлог столећа назвао раком душе. С тим у вези, било би добро када би они који су читању склони – са оба идеолошка или идејна пола наше заједничке јаве – прочитали књигу Деветсто петнаеста. Коначница те књиге, писане из прве, проживљене руке, догађа се на Косову, у Призрену и Пећи. Међу незаборавним сликама јесте она у којој сен Вукашина Мрњавчевића, палог маричког краља, прилази згради призренске Богословије, привременој војној команди, како би посматрала драму српских официра и престолонаследника Александра, у ноћи 12. новембра, пред коначни одлазак целе српске војске из Србије, преко Албаније, у туђину. Стражар спази Вукашинов дух и упита га за одзив. Краљ му одговори „Краљевска круна” и стражар га пропусти. Потом сен давно изгубљеног српског краља, „као васкрсла прошлост” посматра будућег краља који због бриге за свој народ и војску никако не може да усни. Истовремено, српски официри на тајно место закопавају краљеву круну како је не би носили у Албанију. „У Призрену већ лежи сахрањена једна српска царска круна, тамо негде под развалинама цркве Св. Арханђела, нека ту нађе гроб и краљева српска круна.” Сен краља Вукашина свему сведочи без гласа, а затим једнако нечујно одлази обалом Бистрице, према Архангелима.

Да је овај прозни фрагмент изашао из пера неког митотворно надахнутог српског писца који баштини историју, не би нам данас толико значио. Али књигу Деветсто петнаеста написао је Бранислав Нушић, онај који је најбоље познавао народне, поготово малограђанске слабости и доследно их исмевао у својим делима. Велики Нушић, међутим, никада није допустио да се његова здрава иронија разболи и преметне у цинизам. А бивало је у нашем вишестолетном колективном памћењу, превише догађаја у којима чак ни иронији, као првој, природној одбрани ума и духа, није било места. Када је морала сасвим да се повуче пред голим трагизмом једног малог народа с великим страдањем, додељеним попут какве непојамне космичке обавезе.

О таквим временима пева Павлина Радовановић. У њеном гласу векује и одјекује она „васкрсла прошлост” из Деветсто петнаесте. У том гласу – коме се може веровати не само зато што припада једном искреном детету – ова је прошлост жива колико и будућност која ће нам свакако доћи, а у којој би поруке запретане у песмама девојчице из Ораховца могле да нам буду спасоносни подсетник на једино трајно културно, духовно и животно упориште српског народа – оно што их чувају иконостаси и живописи осмовековних косовских манастира.   

27.12.2024.

Нови Сад