MILOŠ ZUBAC / МИЛОШ ЗУБАЦ

– Треба да напишеш књигу о Пркосу Друмском – казује ми Џими док преслушавамо снимке заједничког наступа с његовом матичном групом. Не зна да књигу пишем. Он је детиње самодопадан и волео би да се његово име нађе у некој музичкој хроници. Џими је неспутана младост која је после једног загребачког концерта у Сесветама, где су Пркос Друмски и Оловни Плес свирали заједно, попут метеора пукла у мој састав. Када узме гитару, он је персонификована необузданост, небаждарена ватра, оштрина жилета. Рођен је за овај инструмент. Милован Ђуђић у цивилству, рано је, као дечак, остао без оца. Водиче и утеху пронашао је у Рорију Галагеру, Томију Емануелу и Џимију Хендриксу. Од последњег је позајмио име. Он се дрзнуо да га понесе. Пристаје му. Чак су му и шаке налик Хендриксовим, може да их савије око гитарског врата попут свог великог имењака. То су шаке грабљивице које се поуздано савијају око свога плена, као што се цев обавије око воде која тече. Имао је непуних осамнаест година када је почео д...

Odavno se desilo – postao sam zahtevan slušalac. Nikako u smislu tehničkog kvaliteta pesme, nego u dogledu sadržaja i namere autora, aranžera, izvođača. Nedostatak sadržaja osetim posle nekoliko otpevanih reči, najčešće potpuno odsustvo supstance koju tražim u muzici. A namera mi biva jasna posle prvih taktova. Naročito se lako očitava želja da se pesma upodobi očekivanju i ukusu pretpostavljenih slušalaca. Da se spakuje, podmetne, podiđe. Opet, oni koji pakuju, podmeću i podilaze , neretko privatno slušaju sasvim drugačiju muziku. Što će reći da svesno rade u zemaljskoj poslovnici i da to čine za adekvatnu zemaljsku nagradu. Zanimljivo je kako se percepcija zrevanjem menja. Ovo su pohabani kasetni snimci, s jedne probe sastava PRKOS DRUMSKI, iz podruma u starojovanskom novosadskom kraju, stari dvadeset pet godina. Kaseta je na više mesta oštećena, postoje pesme koje je mikrofonija učinila sasvim neslušljivim. Bilo je tu još snimljene muzike, ali su samo ove pesme izašle s podnošlji...

…Имам инспирације за писање, али још не пишем, све је расуто у неким белешкама и сегментима. Мислим на тебе некад до те мере да те обистиним као саговорника у стању ониризма и усамљености. Данашњи људи су махом интересџије, некреативни и непродуховљени и тешко је наћи саговорника на било коју тему, а да није потајни психопата. Сањала сам пре месец дана необичан сан чије се радње не сећам, али ти си се појавио нехајно у пролазу у току књижевне вечери на отвореном баш док је неко од учесника читао отприлике овакве стихове:  „Kад сретнете стварног песника,  завуците му руку у џеп капута,  тамо ћете међу ситнишем наћи нешто згужвано што незбринуто лута.  То неће бити крађа, већ дар,   јер ћете му дуговати тајну”  Ти прођеш у том моменту у неком тамном капуту и кажеш ми: Где си, Ено? Ја ти одговорим: баш сад слушам о стварним песницима и ти наиђеш, није случајност. И након загрљаја јер си журио извучем ти пресавијен папир с песмом из џепа. Кад сам га отвори...