MILOŠ ZUBAC / МИЛОШ ЗУБАЦ

У вези с недавним догађањима на Филозофском факултету у Новом Саду, на којем сам провео студијске и постдипломске године, а где су протагонисти углавном декламовали о „ говору мржње ” с једне и „ слободи говора ” с друге стране – неки унутар ланцима затворене зграде факултета, а неки испред истог здања – осећам да би било добро ако бисмо пажњу посветили једном изузетном човеку који се родио 1. маја, пре једног столећа, а двадесет једну годину већ није на овој за све нас привременој адреси коју зовемо светом. Енрико Јосиф био је композитор јеврејског порекла, музички тумач, публициста, педагог и академик, притом необично наклоњен српском народу, што се нарочито видело у последњој деценији двадесетог века, у којој је тај народ којем припада већина оних који су се ангажовали на блокади и деблокади поменутог факултета, планетарно био и суђен и осуђен и кажњен санкцијама и бомбама, без много слуха за одбрану од оптужби. У Енриковом говору од 2. маја 1997. године, намењеном документовању с...

Godinama je Nemanja Nešić, srpski i južnoslovenski kantautor, uranjao u dubine vrhunskog pesništva, izranjajući samo kako bi uzeo vazduh. I desilo se da je jednom i s â m izronio kao pesnik. Postao je upravo ono što je kod drugih voleo. Jer što volimo – to i postajemo, ako bude sreće. Ako je ne bude, postajemo senka ili naličje onoga što ljubimo. Knjiga poezije „ Nove daljine ” , njegovo lirsko prvenče, bila je svedočanstvo rađanja istinskog pesnika u muzičaru koji je poeziji drugih pesnika prislužio kao malo ko. Njegovi albumi pevane poezije nemaju premca, niti Nemanja ima u tom poslu s kim da se ogleda u poslednjih dvadeset i više godina. Ali tolika posvećenost stihovima izuzetnih književnika s nekada jedinstvenog jugoslovenskog prostora morala je uzvratno da izazove autentično pesničko iskustvo u čoveku koji je propevao posle rata a pre nekog budućeg masovnog poništavanja ljudskosti, koje se možda upravo sprema. Ni tamo, ni о vamo – ni na zemlji ni na nebu, tako se može očitati šifr...

   Жена си под анђеловим крилом. Кад ударе удес и невоља, пружаш руку милом и немилом. Од доброга боља.   Жена си под анђеловим крилом. Светли урез у црној бурми Београда. Где се тамно осећање свило, клонулом си снага, безнадежном нада.   Жена си под анђеловим крилом. Заштитника твога нико не види. Одајеш га тек снежношћу, љубави силом. Нејаки су овде човечији увиди.   Жена си под анђеловим крилом. Ваљало је заслужити бреме. Само ти знаш како је било загрлити болест што раздваја време   на пре и после разлога белине.

Јес. Клацкалица. Ал морам ти рећи, постао сам (напокон) и ја вјерни фан Томе. Мислим, увијек сам био фан, јер Тома је човјек тулума, кавер материје и у томе је био краљ. У Оловном Плесу очи му се отвориле (признат ће ти и он сам). Та спознаја да је креација битна... Дигао је цијелу причу на потенцију од кад се почео бавити Оловом, али од – Поглед са другог бријега, па Ели или Судетина љубав, глазба, начин изведбе, пјевање, све... Досегнуо је ниво који прељева чашу нашу Оловну.   Јес. Волио бих да смо слични вама Пркосима, у оном дјелу кад кажеш „више дружина него бенд”. Ми јесмо дружина, цијели живот чак, љубили смо исте дјевојке, пили из исте флаше, ударали исту лопту, чекали исти аутобус на истој попишаној станици, али тај другарски дио као да је у оковима форме за жељом „великог роk бенда”. Није правило али нам каткад немир уноси... Хтио бих тај пркосни мир у очима вјечно тонућих оловњака. Ти би често знао артикулират наше осјећаје... Можда ми ...