MILOŠ ZUBAC / МИЛОШ ЗУБАЦ

Постоји у књизи Данила Јокановића Мач деспота Стефана циклус Поратне песме , и у њему две песме посвећене Кошарама и нашим младићима и њиховим официрима који су тамо, на граници Србије и Албаније, штитили Косово и Метохију, током бомбардовања 1999. године. Уз диван дистих из песме Кошаре – „ Граница није линија, граница смо и ти и ја ” – с намером скрећем пажњу на мотив из повезане песме Ратна срећа , где ће умрли поново устати да бране отаџбину. Дабоме, слика је рефлекс Шантићевог финала чувене песме Ми знамо судбу – „ И кад нам мушке узмете животе, гробови наши бориће се с вама ”. Невен Милаковић посегнуо је за истим мотивом, истом силном сликом, у својој изузетној посветној песми Вила са Кошара , коју можда најпотресније изводи једно наше дете из Ораховца, Павлина Радовановић: „ Дижите се див јунаци / Почивати не смијете / Треба јарам да се збаци / И да опет погинете” . Мотив је универзалан, војска умрлих која се диже да поново ратује против освајача, постоји и у другим књи...

Тамо иза границе звука, где не може даље да домаши слух, златни кључ окреће абонос-рука. Један се узноси дух.   Музика побуђује сфере, сагласјем ваздушне струје и жица. Путује мајстор промене и мере, свитац гаравог лица.   Наличје неба прихвата оног што је изгубио много а другима дао више,   спремног да потражи најдражег свог пред сваким доступним богом. Срна га чека и – дише.   (за Вејна Шортера)

Тај метал од меда што се сензуално увија пре но што се у левак прошири, тај златни рукавац у који уносиш свој дах није друго до рог којим зазиваш предачки дух у кожи од катрана и помераш пажњу оних што су будни у хималајском горју.   С тамним прецима и учитељима боје слоноваче, призвала си мене.   Дошао сам да примим све цртеже с твоје коже. Да се у мене утисну док топлој, несмиреној крошњи дарујем свој корен.

– Хомбре... сањао сам те ноћас... сједили смо у празној соби, сваки у свом куту, а онда смо устали и загрлили се и дуго тако стајали... – написао ми је Чопор. Обојица смо знали да је Ивица Станковић болестан на смрт. Нисам морао да тумачим његову поруку. Бојан Рађеновић јавио ми је да је боље да дођем у Хрватску пре него касније, ако хоћу да видим нашег пријатеља живог. Сео сам у воз за Загреб и понео књигу америчког онколога Бернија Зигела. Прочитао сам је целу у возу. Књигу ми је препоручио Никола Нешковић – управо се био опростио од оца који се годинама, мимо свих прогноза, упорно носио с тумором. Позвао сам Николу да изјавим саучешће, а он ми је одговорио: – Бро, не брини, он је само удахнуо Бога. Никола разуме смрт. Вредност и лепота нечијег живота најснажније сијају у тренутку његове ентропије. Одлучио сам да учиним све што могу, а нисам могао пуно. Једино да физички будем са Ивицом, да будем голо, привремено присуство и да оставим Зигелову књигу његовим родитељима и ...