CURANDERA

Curandera

(Nina Romić: JEZERO)

Jedna reč. Svaki put kada je imala da iznedri novi ciklus pesama, Nina Romić pronalazila bi jednu jedinu reč da ga imenuje. Od prve odabrane reči do današnje, od Daljina do Jezera, prošla je cela decenija s još nekoliko godina više, a između inicijalne i poslednje, svoj prostor našle su još tri reči – Ptice, Stablo i Sloboda. Jesu li one nasumično poređane? Nina ne radi tako. Njena intuitivnost izrazito je snažna i dugoročno usmerena, uvek postoje unutrašnji razlozi za njene stvaralačke postupke iako tek u Vremenu koje prođe mogu da se očitaju namere hrvatske kantautorke. Sada možda nije potrebna naročita simbolička i asocijativna uvidnost da se dešifruje niz Daljine – Ptice – Stablo – Sloboda – Jezero, kao spisak etapa u sazrevanju Duše koja se iz Daljina kao mesta i ne-mesta svih mogućnosti pojavljuje u vidu Ptice koja će svoju prvu kuću pronaći na Stablu, pre no što se odmetne u Slobodu, u potrazi za istinskim sopstvom koje se ne može otkriti u sigurnosti doma. I na tom putu, Ptica će ugledati svoj odraz u Jezeru, a ogledanje hoće da bude bolno koliko može da bude i oslobađajuće. Ume da bude i smrtonosno, jer neće svako izdržati pogled u Sebe i može se poražen sunovratiti duboko u tamnilo i ledenost Vode. U svojih pet albuma, Nina je ispripovedala arhetipsku situaciju putovanja i odrastanja kulturnog heroja, onu Jednu priču koja se „oduvijek i zauvijek” pričala u svim narodima, a svaki put kao da se pripoveda – prvi put. Tako je kao umetnica dala svoj jedinstveni prilog prenošenju i obogaćivanju Priče čovečanstva. Jer čovečanstvo neprekidno sanja isti San ili Košmar i baštini isti, univerzalni narativ. Danas, dakle, možda nije teško razumeti stvaralačku trajektoriju Nine Romić, ali kada se trinaest godina ranije oglasila s nezaboravnim Daljinama, malo ko je mogao da vidi kuda je ona to pošla. I kuda će i kako – stići.

S tim u vezi, oni koji kao stilsku odliku na Jezeru ističu privrženost Nine Romić hrvatskom folkloru, narodnim izvorima, samo su delimično pogodili. Takvih uticanja bilo je od prve objave, na svakom njenom izdanju, ni manje ni više nego što ih ima na novom albumu. Prosto, Nina je još zarana shvatila da se njen lični izraz mora ukoreniti u muzičku zavičajnost njenog naroda i da s takvim uzemljenjem ona može slobodno da razvija svoju krošnju i prema evropskim i prema američkim kulturnim horizontima. A koliko je te horizonte sasvim posvojila, čuje se na Jezeru. Pogotovo je njena glasovna i ljudska sinergija s Jelenom Galić – čiji kontrabas daje neprikosnoveni puls u pesmama – koliko hercegovački artikulisana, toliko i planetarno prepoznatljiva i primenljiva. Nina i Jelena mogle bi dinarsku gangu da zapevaju u ovdašnjem kršu jednako prirodno, kao i da se svojim glasovima objave u pariskom kafeu ili nešvilskom klubu. A što se podebljavaju folklorni elementi Jezera, više ima veze sa ojačalom svešću o vrednostima hrvatske i balkanske baštine i potrebi da se one integrišu u nove muzičke jezike, nego s naglašenom orijentacijom Nine Romić. Da se takva svest slušalaca i ovdašnjih muzičkih tumača osnaži, sigurno su podstakli izuzetni umetnički postupci Ivana Grobenskog na albumu Siromahi i Lazari i Adama Semijalca sa skorašnjim ciklusom Ode dite, obojice uronjenih u autentičnost hrvatske narodne pesme i kadrih da sa tog izvora iznedre samosvojna umetnička dela prvog reda. Prošavši ovu školu s Dunjom Knebl znatno ranije, Nina Romić videla je dalje, pre drugih. Kao što je morala videti koliko će njeno lično ogledanje u Jezeru biti teško.

Naslovna pesma, lirski tamna i bremenita, poput Šume na pređašnjem albumu, suma je životnog i stvaralačkog iskustva, ona koja se napiše i otpeva jednom u životu, ako i toliko, koja zahteva ogromnu žrtvu od autora i koja makar i sačuvana u studiju više pripada onostranom, nego svetu u kojem se ovaploćuje. Takva pesma iziskuje orijaško nadahnuće koje u svom naličju čuva jednako veliku patnju. Nina radije progovara u simbolima, nego u biografskim faktima, ali upravo njen dosledni izbor metaforičkog lirskog iskaza reći će koliko je njenog rođenog života utkano u matricu jedne pesme koju – danas je to tako retko – možemo prepoznati kao veličanstvenu. A da je posle dubokog zarona u mrak koji je Ninu uvek magnetski privlačio, zaista pronašla Svetlo, reći će sve ostale pesme, dostojne nadoveznice na naslovnu, a opet sve iz nje izvedene. Slušanje albuma u celosti i celokupnosti, slušanje svakog stiha provučenog kroz medijum Nininog velikog i zrelog glasa, prepoznavanje u porukama koje taj glas prenosi, prepuštanje s poverenjem, reći će nam da je moja prijateljica, preživevši najteži od svih susreta – onaj sa sopstvenim strahovima i predstavama o sebi – izašla ne samo kao vrhunska kantautorka, jer znalo se još na počecima njenim da će to biti. Rečju magičnog latinoameričkog sveta, Nina je postala Curandera, isceliteljka koja se kao takva nikada neće predstavljati, ali o čijem daru će neporecivo svedočiti njena umetnost. A ona je stigla upravo kao lek, indijanska medicina, među teško razboljene ljude, sa ovog i ma kojeg drugog podneblja, da i sami izrastu iz sopstvenog bola onako kako je to Nina uspela. I učinivši to, svojoj umetnosti izborila je najlepšu i najvišu moguću Svrhu – da isceljuje i ucelovljuje druge.

14. jul 2023.

Novi Sad

Foto: Marina Uzelac