MILOŠ ZUBAC / МИЛОШ ЗУБАЦ

Није воља Ђорђа Матића да своју песничку књигу Други звук организује симфонијским начелом, у четири става, само зрцално очитавање његове незатајене наклоности према класичној музици. Симфонија је врхунска уметничка форма која би, Малеровим речима, требало да има све. Матићева збирка поезије, насловљена опет хотимице суштинским појмом музике – звуком – и незаобилазним редним бројем за одређивање човекове индивидуалности и референтно обликовање његове личности ‒ другим – заиста садржи све што један књижевни дар од класе данас или ма када у јучерашњици и сутрашњици може да изнедри. Страсно поклоњен есеју као форми којом је овладао до нивоа мајстората, где се годинама суверено огледао у задивљујућем тематском опсегу, Матић је ипак био и остао превасходно песник и то своје песничко осећање света, тачније светова, увек је дубоко прожимало и премрежавало његове аналитичке есејистичке текстове. Отуда је ауторска песничка објава човека који је профилисано и препознатљиво писао о другима литер...

Ону јединствену супстанцу коју сваки народ негде мора да има, нећемо наћи другде до на Косову, каже у интервјуу за Косово Онлајн кантаутор и књижевник Милош Зубац, чији последњи музички албум, инспирисан богатом лириком Косова и Метохије, носи назив Косовске . Албум, иако објављен у првим месецима пандемије коронавируса, живи свој необичан живот, а сем домаће, са њим је упозната и страна публика.  Зубац, који је доктор наука српског језика и књижевности и син чувеног песника Пере Зупца, живи и ствара у Новом Саду. Говорећи о албуму Косовске , истиче да је намерио да пресади косовску лирску грађу у "аутентичан музички свет који може да одсања један Херцеговац из Војводине". "Препознао сам у себи потребу да се прво боље упознам с косовском лирском поезијом, а потом да ту поезију боље упознам с музиком која је у мени. Било је, дакле, сасвим лично. Када сам завршио са снимањем ових песама, био сам – и још то јесам – дубоко радостан због искреног и топлог пријатељства између ...

Људи пишу зато што нема ко да их слуша.   Та, једна од могућих, истина била је исписана на фасади стамбене зграде на коју се, бојажљиво али постојано, надовезивала зграда Градске библиотеке. Зашто ли онда људи читају, запитао се као и готово увек када би прошао поред тог графита. Иако је одавно био свестан да и увек мора бити једном готово, ипак је очекивао да ће га преплавити неко свечано осећање. Да не остане разочаран постарале су се, како то обично бива у сличним ситуацијама, успомене. Само што је све то више заличило на угодну шетњу поред добро познате реке, него на поплаву.   Да ли све те људе можда нико не слуша зато што немају шта да кажу, па се они зато лате писања, јер надасве: и прозу ће писати сви. Многе тако написане књиге налазе се у предњим полицама хола библиотеке. Неке од њих су се ту задржавале по прилично дуго. То га није чудило. Као што га није чудило што у ноћима када књиге шапућу, ту никада није чуо шапате. Добро се сећао како шапуће зима из р уск...