Милош Зубац: Човек у мањини

У временима када све вреднујемо кроз новац или моћ, уметници нам делују као неки обешењаци који стварају сами за себе или једни за друге. Истина је да они светле попут светионика, не би ли онима који успеју да скину са очију мрену свакодневице и очигледности, осветлели тамне ходнике живота. Један од таквих уметника је и песник, музичар, кантаутор из Новог Сада Милош Зубац. 

Поред тога што си песник и музичар, докторирао си књижевност, а иначе, пишеш и сјајан блог, који свакако препоручујемо. На њему се може наћи један текст чији је поднаслов Нови Сад после Балашевића, који си написао изазван једном изјавом да Нови Сад одласком великог канаутора постаје „паланка”. Волео бих да на самом почетку, нама који смо од скоро Новосађани, и онима који то нису, а и самим Новосађанима, кажеш зашто Нови Сад није, нити ће икада бити „паланка”.

Нови Сад може бити паланка само ономе ко паланку гаји унутар себе. Јер оно што видимо и што нас привлачи или одбија, увек је у складу с нашим унутрашњим садржајима које желимо или не желимо да прихватимо. Дакле, ако човек има потребу да јавно разгласи да је Нови Сад културна и спортска паланка, он то мора из себе да повуче као утисак који се поклапа са оним што види напољу.

Ако пак човек унутар себе негује богатство, он ће богатство препознавати и споља. Питање је само где ми живимо у себи – у паланци или метрополи.

Ја сам човеку који види паланку понудио заузврат оно што ја видим. То је све што сам учинио. И доста прашине дигао.

Када се она слегне, и када мину она три обавезна дана и ноћи колико се људи, као програмирани, баве једном темом на друштвеним мрежама, остаће текст који сам написао у одбрану уметничког потенцијала Новог Сада. У њему правим паралеле, набрајам имена, дајем примере, образлажем зашто овај град није паланка. Најбоље је текст прочитати, више пута.

Ако си одскора Новосађанин, а толико лепа дела попут Благодарја стоје иза тебе, ти си већ овај град учинио бољим, богатијим и вреднијим.

Унео си у њега своје унутрашње богатство.

Ако нема паланке у нама, неће је бити ни у нашем доживљају града.

Речима Николаја Велимировића – кукавица кука и на пуној трешњи, славуј пева и на празној грани.

     Одрастао си у породици окружен великим песницима, уметницима, лепотом. Како си у то доба видео све те људе и када се десио тренутак када си схватио да си одрастао са неким великим људима?

Песници, сликари, музичари – јесу били део мог детињства и утиснули су се у моју личну судбину. Као дете, њихово присуство узимао сам здраво за готово, као подразумевану вредност, како деца иначе прихватају оно што им је од живота дато. Схватање да су то били изузетни људи долази с њиховим одласцима, физичким искорењивањем из мог живота. Рецимо, начин на који ми је отац рекао да је Мирослав Антић умро био је почетак другачијег односа према јунацима мог детињства. Потом су и други одмицали, један по један, а ја сам схватио да је смрт човекова обавеза и да је треба часно извршити а пре тога – што сврховитије проживети време које нам је дато. Међутим, иако многи моји јунаци нису више на овој обали живота, ја непрестано осећам њихово присуство у цеокупности постојања, вероватно зато што су се уградили у моје биће. И док има мога бића и дамара, док срце пумпа, и они су ту. А опет, некако детињасто, волео бих да буду ту и када моје срце једном престане са својим ритмом.

Иако си прву песму написао у основној школи, почео си да компонујеш и песме пишеш те '99. године док су нам на главе падале бомбе. Да ли је то била нека гранична ситуација из које си изашао као песник и музичар, или мислиш да би се то десило кад-тад, без обзира на ту '99. годину?

Јесте била гранична ситуација која је изазвала да се коначно отворим и почнем да стварам. Ја сам се тада практично поново родио. Годинама раније, акумулирао сам знања и искуства, читао, слушао, посматрао. Потекло је, међутим, с тим бомбама, погинулим људима и срушеним мостовима. Биће да сам морао да направим сопствене мостове према смисленијој стварности. Зато сам прописао и пропевао.

Криза је увек могућност. Било да изведемо промену, да будемо та промена или да пропустимо прилику. Верујем да прилике долазе више пута у сваком животу.

Дакле, вероватно би се десило. Кад-тад.

У периоду твоје адолесценције, твоја породица и ти доживљавате тешке тренутке када твој отац пада у политичку немилост и преживљава велику медијску хајку. Штампање Хазарских песама бива забрањено. Много касније ћеш направити албум са тим песмама. Како си тад разумео те проблеме и како си их превазишао? 

Сви смо деведесетих доживели тегобне тренутке, било је потребно само издржати сваки тренутак. А од низа тренутака – начини се деценија цела. С медијском и другом хајком на оца, као дете, упознао сам капацитет за зло у људима, као и потенцијал да се кожа наједном преврне, па од јучерашњих јагањаца испали све вукови жељни пуштене крви. Многима је било и горе него нашој породици, увек сам био свестан да смо се одржали и добро на крају прошли. Било је људи које је једноставно појео политички мрак.

Мој албум на стихове из забрањене очеве књиге, тридесет година после, јесте ницање прелепе нове биљке на месту раније грубо посечене. Све што ваља, увек нађе пут, овако или онако.

Са својим оцем Пером обишао си све манастире у Воводини и о сваком сте снимили емисију и много песама написали, компоновали. Претпостављам да човек после такве авантуре не може да остане исти. Како је цео тај подухват утицао на тебе? Да ли си нешто ново научио о себи, свом оцу, својој духовности, традицији, историји?

Манастире сам заволео знатно раније, боравио сам у Студеници неколико недеља као младић, помишљајући тада и на могући монашки живот. Определио сам се за породично-стваралачки. Волео сам у то време да читам Јустина Поповића и Николаја Велимировића. Јустинова Догматика Православне цркве учинила ми се као необичан вид надахнутог песничког осећања и говорења, тамо где се поезија уопште не очекује, а Николајеве Молитве на језеру читао сам с љубављу коју сам имао и до данас сачувао за једног Тагора и Џубрана. То не говори само о мојој љубави, него и о њиховој узајамној универзалности и манифестацији истога духа у различитим културама, верама и душама. Православље сам препознао и прихватио као један миленијумски систем који може људском бићу да пробуди смисао и сврху, али може човек и да залута и да се никада не пронађе. Постоје и други системи.

При томе, рођен сам у држави у којој су деца носила црвене мараме, капе с петокраком, учио сам о народним херојима и комунистичким револуционарима, а не о црквеним светитељима, певао у хорићу партизанске песме. То је део мог детињег идентитета.

Треба знати још нешто. Постоје левичари који су били ближи Христу од многих црквених великодостојника. Виктор Хара, чилеански кантаутор, комуниста по уверењима, завршио је овоземаљски живот као истински мученик, а није пао за хришћанску веру, него за идеју бољег живота за све и самог бољег човека у комунизму. Један је од најважнијих и најодважнијих уметника у мом искуству.

Пошто сам мало одрастао и схватио да су нам старији подметнули оквир који није одржив, морао сам да пођем унатраг, да сазнам где је смо то и зашто из једног истема упали у други, где смо преспојили, где смо се изгубили. Тада сам се упознао детаљније с православним осећањем живота.

Када смо Перо и ја добили позив да учествујемо у снимању емисија о манастирима Фрушке горе и Војводине, био сам за то одавно спреман. Промена се већ десила у мом младању.

Данас су нам пуна уста Косова, било да спадамо у оне, ја бих их назвао, „реалистима” или смо међу оним „идеалистима”. Ти, међутим, дајеш пример да морамо више да деламо а мање да причамо, боримо се на фејсбуку, за оно што треба да је у срцу и души. Компоновао си и недавно објавио десет песама на стихове народне лирике с Косова и Метохије. 

То је био мој делатни чин. Истина је да треба мање говорити. Понудио сам начин на који наша народна лирска баштина с Косова и Метохије може да се пренесе, пресади, пажљиво накалеми на савремени ауторски музички израз. Било је то као да божански лепе душе песама које смо заборавили улазе у своје нове куће у којима могу наставити живот. Косовска поезија је фасцинантна. Уместо непрекидног политичког надгорњавања, могли бисмо просто да пружимо пажњу ономе најдрагоценијем на Косову и Метохији. Поред самих људи, поред православних манастира, то је наш древни песнички језик. У њему су предачка енергија, искуство и знање сачувани за нас.

У јуну 2013. Покренуо си и фестивал ауторске музике Поезика. Какав је то фестивал и како се сналазиш у тим организационим водама?

Фестивал је био покренут како бих на једном месту окупио моје генерацијске пријатеље, песнике и музичаре, из свих земаља некадашње заједничке државе. Потом смо само оставили врата отворена, сваке године могао је да дође неко нов. Тај фестивал много је учинио за кантауторе и они су фестивалу пуно заузврат дали. Организација је пала на моје пријатеље, Наташу и Милоша  – они су потегли највише да се у седам година толико пута сви сретнемо у Новом Саду и Котору у славу уметности и дружељубља.

Рекло би се да си национално и верски врло утемељен човек, идентитески изграђен,  и то ти ни најмање не смета да имаш пријатеље по свим бившим републикама Југославије и сарађујеш са многим уметницима из тих крајева. Да ли је заправо идентитетска неизграђеност, извитопереност, главни разлог што у свим земљама постоји, у значајној мери, милитантни шовинизам, некакав квазинационализам као и, са друге стране, нетрпељиви аутошовинизам?

Јесте. За почетак, ми погрешно користимо речи. Дајемо им произвољна значења и довољно пута понављамо неку реч с нашим придодатим емотивним садржајем, па се онда то навелико ради у медијима – увек у том истом додељеном значењу и емотивном регистру – и онда речи пострадају, изопаче се од нашега мешања у њихово биће. А заправо, само је испервертирано наше осећање и разумевање те речи. Примерице, национализам. О ту смо се реч огрешили силно. Поготово када јој прилепимо великосрпски епитет. Шта реч национализам, сама по себи, има с нашим разумевањем и осећањима? Човек не убија човека у рату зато што је националиста, него зато што га је рат дезоријентисао, па се морао негде сврстати да опстане. То је нагон. Онда се он ухвати за неке њему доступне и разумљиве разлоге као оправдање, а ми те разлоге зовемо национализмом и вером. Ако је неговао мржњу и бес у себи, рат ће то изгурати на површину. Данас се ратови више воде на интернету, али образац је исти. Људи разапињу једни друге. Није национализам крив за ратове, него човеково незадовољство својим животом, почевши од оних који ратове, за свој рачун, како би се обогатили – изазивају.

У једном тренутку, осетио сам да реч национализам треба ослободити од свега тога. Макар у мом животу. Ја се бавим речима, то је једна природна лекарска жеља. Речи треба излечити од нас самих.

С друге стране, а она је једнако важна овде, национални идентитет јесте конструкција. Као и  појам нације. Не треба се изгубити у конструкцијама. Треба их свесно употребљавати на добробит једног исправног, сврховитог, вредног живота у заједници с другима.

Милан Кашанин је умео да каже да не можете бити интернационалиста ако нисте националиста. Једно садржи друго. Математички јасно.

Мој лични национализам, ако постоји, никако не може повредити мог пријатеља из Хрватске. Јер није то онај национализам. Ја сам ту реч ослободио од свега сувишнога што она представља већини. И испунио сам је садржајем друге једне речи, најлепше коју имамо. Та је реч љубав.

Како ти си чини наша књижевна а како музичка сцена данас? Да је култура побегла међу „ретке” и може ли се умешати у „шире масе” како би их оплеменила, узгајала?

Пише се и објављује више него икада, а то мора да девалвира вредност књижевности и музике као уметничких дисциплина. Примети се да многи књижевници већ у повоју свог писања размишљају о могућим књижевним наградама. То је, наравно, погрешан иницијални мотив за стварање, али је разумљив. Људски је, мада – на нивоу детета.

Код нас се меша забава са уметношћу. Уметност је увек била потребна мањини. Забава већини. А никада доста онога што ти не треба у животу.

Ја сам био човек у мањини, јер ме забава у виду редовне дозе спољних импулса није привлачила. Мени је најзабавније увек било – у мени. Ништа узбудљивије него да пођем кроз сопствене галерије. Али никада се нисам у њима губио и увек бих бивао једнако заинтересован за галерије у другима. Двосмерна улица. 

Као неко чији је цео живот проткан уметношћу и културом, како гледаш на оно што се назива српски културни образац? Које су то основне тачке над којима мислиш да би ваљало да тај образац градимо? 

Ја бих увек људски културни образац претпоставио српском. Дакле, хајде да прво будемо људи а онда да будемо Срби. Али будимо заиста природно Срби а не анти-Срби који за нечији грош граде своје идентитете на професионалном блаћењу целог народа у којем су рођени, какав је да је. А није рђавији од других. Жарко Видовић до краја својих земних дана причао је једну успомену из Јасеновца, ти је знаш. Тренутак у којем су чувари захтевали од логораша да бију једни друге иначе ће они њих на месту убити. Један Муслиман одбио је да батина свог логорског пријатеља Србина, није пристао на то. Потом су га убили као пса. Мислим да је тај тренутак, та гранична ситуација коју смо помињали раније, изменила Видовића за цео живот. Он је видео шта је слободан човек – онај који ни у којим условима, ни по цену губитка сопствене главе, неће да одустане од свог свесног избора. Исто се, али узвратно, десило 1993. у Требињу када је Србин Срђан Алексић бранио свог друга муслиманске вере, па су га српски војници дотукли. Сећам се да је његов отац у опроштају написао да је Срђан умро вршећи своју људску дужност. Ето, од тога места можемо увек да почнемо, па ћемо сигурно стићи тамо где треба.

 

За Благодарје разговарао: Ивица Кузмановић

Фото: Ђорђе Бубњевић