MILOŠ ZUBAC / МИЛОШ ЗУБАЦ

Има нечега непролазнојесењег у песмама Екатарине Велике. И нечега противречног у самом том осећању, јер ништа не документује пролазност тако добро и тако веродостојно као јесен. Трагови до јуче вижљасте снаге природе која се сада наједном умара, тешко дише, слаби и припрема за промену и препорађање у неком будућем циклусу живота. Попало лишће по урбаној забетонираној земљи. Лишће чије боје меда и гримиза сведоче о томе да смо, не тако давно, могли изнад града свакодневно да видимо сунце. И самотнички лимански амбијенти унутар старосивих стамбених блокова, једном рођеном Новосађанину, некада лиманском дечаку (по дефиницији, ономе који одраста у присуству воде) необјашњиво одговарају музици судбински најтрагичнијег састава југословенске државе. А где је трагизам, ту обично има хероизма. И неретко крајње поражености, у одважном покушају да се искуси истинска слобода.  Ово је јесен, више него ма која пређашња, у којој се људско биће на планети осећа усамљено, изгубљено и сапето. Када у...

У једном топлом, динамичном разговору између Бјорк и Арвоа Перта, исландска уметница – уз прегршт неисказиво љупке гестикулације будући да су обоје говорили на нематерњем енглеском језику – употребила је метафору Пинокија и његовог племенитог пратиоца цврчка како би илустровала изразиту дуалност у Пертовој музици. Велики естонски композитор обрадовао се овом поређењу попут детета. Тачније, дете у њему се обрадовало јунацима које добро познаје. Потврдио је – један ток његове музике јесте био надахнут бременитим осећањем грешности, а друга линија исте музике била је прожета сталним корективом у виду лековитог покајања. У овој прелепој, необичној комуникацији два изузетна стваралачка духа, Арво Перт је изговорио и то да је у уметности све могуће, али да није све што је створено неопходно. Читајући наново поједине текстове из књиге Тајне везе Ђорђа Матића, заклетог песника, бриљантног есејисте и аутентичног полихистора данашњице, а пратећи уједно његове скорашње литерарне рефлексе на књ...

Педесет је година откако је од ове „превише разумне стварности” одустао Миливој Мића Дражетин (1952‒1970), са својих недовршених осамнаест животних јесени. Педесет година колико је Перо Зубац самозаветно чувао његове рукописе и покушавао у неколико наврата да их објави свету, а сваки пут врата тога света сама би се затворила као по некој вишој интервенцији одаслатој од другога, невидљивога царства. Поговор који прилажем књизи, а који је мој отац написао 1974. године, казује да је тада био најближи објављивању, а поуздано знам да је и деценију касније канио да Дражетинове рукописе штампа. Није се то десило или није требало да се догоди – до 2020. године. У међувремену, и сâм уметности поклоњен, растао сам и зревао под сунцем једне велике књижевне тајне у коју сам, још за студентских дана, био инициран. Дражетинова поезија за коју сам био привилегован да знам и коју сам могао, практично један од неколицине у свету, да ишчитавам и да је упознајем, свакако је имала снажан рефлекс у мом ств...

Mehmed Begić postao je generacijski pesnik. Bio je to verovatno i pre nego što je južnu i središnju Hercegovinu zamenio južnom i srednjom Amerikom, pre nego što je svoj geografski zavičaj morao da napusti zarad duhovnog, ali neretko se desi da prisustvo jednog istinskog umetnika postaje drugima vidljivo tek kada ga, samo naoko paradoksalno, definiše njegovo fizičko odsustvo. Begić je već godinama dovoljno udaljen da bi nam njegova poezija bila dovoljno bliska. Postoji tu neki detinje jasan magnetizam, privlačnost pesnikovog pogleda s nama daleke, egzotične strane, gravitacija iskustvenosti čoveka koji je pristao na seobe, dobrovoljno iskorenjenog iz trpke hercegovačke zemlje s punom merom žrtvenosti i ličnog odricanja, a sve ne bi li iznašao ličnu autentičnost i jednu novu, svesno stečenu zavičajnost u tuđini u kojoj mu ništa obećano nije. Kadar je za to samo onaj kome je cela planeta mogući dom, što ne znači da svojim stranstvovanjem kao sudbinom neće aktivirati u čitaocu neprolazno b...