U svakom današnjem crnilu postoji sjutrašnja svjetlost

* Prije nekoliko dana objavili ste onlajn izdanje albuma „Hazarske”. S obzirom na to da se za sada pjesme mogu preslušati samo na Vašoj bandcamp stranici, kakve su reakcije?

Neobično su brojne. Od izuzetnih duša – takvi su i utisci. Ima onih koji misle da ovakvog albuma nije dugo bilo na Balkanu ili da ga zapravo nikada nije bilo do sada. Ima onih kojima je taj album najdraža zvezda na mom muzičkom nebu. Za njih su ove hazarske pesme pravovremeni povratak domu, prilika da se čovek vrati sebi samom. Ima i drugačijih utisaka, poneko zavitla medijski kamen na album, ali taj se kamen lako pretvori u leptira koji mi na kraju sleti na prst. Dobro je što „Hazarske”, u sasvim malo vremena, polarizuju mišljenja i izazivaju protivrečna osećanja u ljudima. Predugo već, muzika kod nas nema tu stimulativnu snagu. Ne podstiče na suprotice. Ne izaziva. Služi uglavnom kao odušak muzičarima i sve manje biva iskustvo koje nekome može da promeni život.

* Kad će se numere naći na na svim značajnijim svetskim platformama za slušanje muzike?

Za nekoliko sedmica. Pesme su prijavljene, ostaje samo da se pojave i tamo. Da je do mene, bandcamp strana bila bi sasvim dovoljna. Tamo rado srećem svoje prijatelje. I one koji su već zamakli iza zlatnog horizonta, ali su ostavili svoje pesme kao darove čovečanstvu.

* Do sada ste snimali već pjesme koje je napisao Vaš otac Pero Zubac, međutim ovoga puta stihovi su iz njegove zabranjene knjige „Hazarske pesme”. S obzirom na to da se situacija od 90-tih, kada je ta knjiga bila zabranjena i povučena iz prodaje, nije puno promijenila, i dalje je cenzura „normalna stvar”, zašto ste baš odabrali te pjesme i bojite li se reakcija na njih?

Nema tu razloga za strah pogotovo zato što u samim pesmama nije ni bilo povoda za zabranjivanje, ali jeste sačuvana tamna uspomena na vreme kada se moj otac našao u višegodišnjoj političkoj i društvenoj nemilosti, na koncu osamdesetih i s početka devedesetih. Dakle, kada se Jugoslavija cepala. On se pre toga bavio politikom na izrazito neobičan način – ako uzmemo današnje standarde i navike. Nema onoga kome nije pomogao a da je mogao. Novac ga nikada nije zanimao, niti sticanje moći, niti materijalno obezbeđivanje uže i šire rodbine. Pesme sam odabrao odavno, još kao dečak, jer sam predobro zapamtio čuvare nesanice, blatonoše i popljuvače iz ovog tamnog ali veoma potrebnog i otrežnjujućeg očevog iskustva. U svakom današnjem crnilu postoji sutrašnja svetlost, pa je tako bilo i tada.

U pogledu cenzure, stvari se jesu promenile. Prošle godine sam nastupao na jednom festivalu s Gojkom Đogom, čovekom koji je morao da odrobija svoju poeziju. Isto se, nešto ranije, desilo novosadskom konceptualnom umetniku Miroslavu Mandiću. Poezija nema danas takav destruktivni potencijal – da zbog nje pesnika pošalju u ćeliju. To neće reći da cenzure nema, ali neuporedivo više toga može da se objavi i izgovori. Paradoksalno, ta prividna sloboda i taj beskrajni pluralitet iskazanih mišljenja, ta tehnička mogućnost da svako ko pristupi internetu može da napiše šta hoće, drastično je kod ljudi smanjila osećanje lične odgovornosti za izrečenu reč. Negdašnji trgovi za kamenovanje bludnica i grešnika, prostori za osuđivanje i spaljivanje veštica, sada se nalaze u virtuelnom svetu. I svakog dana, nažalost, iz godine u godinu, vidim da nepregledne kolone zainteresovanih korisnika interneta ostrašćeno upražnjavaju ove drevne rituale.  

* Zašto je ta knjiga bila zabranjena i povučena iz prodaje, i gdje je taj jedan jedini odštampani primjerak koji je ostao?

Zabrana nije imala veze sa sadržajem knjige, nego s pesnikom. Oni koji su odlučivali, sigurno nisu čitali poeziju. Moj je otac bio među vojvođanskim političkim radnicima koji su posle „antibirokratske revolucije” u Novom Sadu morali u prevremenu penziju, u drugu državu, u senku ili na groblje. Njemu je pripala senka. Mogao je da radi i hrani porodicu, ali nije mu bilo dato da javno deluje niti da objavljuje. Tika Pavlović iz beogradske Beletre bio je jedini čovek koji je pristao da odštampa „Hazarske pesme”, ali je nakon političke intervencije morao da povuče celokupan odštampani tiraž. Doturio je samo jedan primerak mom ocu. Današnje čitanje ili slušanje hazarskih pesama reći će da Pero nije ni tada imao bilo kakvog resantimana, niti je zauzvratno osuđivao one koji su njemu odrezali presudu. Naprotiv, pružio je neprolazno vredne odgovore, u duhu one lekovite besede na gori od pre par hiljada godina – da ne treba blatom na blatonoše i da nije naše da sudimo onima koji nam ni glasa ne prepoznaju.

* S obzirom na to da ste razradili očeve stihove, koliko je taj posao bio težak?

Nije mi bio prvi put, nije bilo ni težine. Volim da njegovim stihovima pružam muzički život. To je prosto jedan život više za svaku pesmu. S druge strane, na albumu nisu samo njegovi stihovi – jedna je pesma moja, jedna od Ivana Škrabea, mog velikog druga i stvaralačkog brata koji trenutno živi na zagrebačkoj adresi mada je na jednoj dalekoj zvezdi njegova istinska kuća. Tako smo se moj otac, moj drug i ja lirski uvezali u nesvakidašnjoj nomadskoj muzičkoj avanturi, jer ceo album i jeste izgrađen kao uzbudljiva priča o putovanju. Ivan bi rekao – o večitom vraćanju kući.

* Koliko Vam je, zbog ritmike koju svaki tekst nosi bilo teško uklopiti muziku?

Poezija već ima imanentnu muziku u sebi, a bitan njen elemenat jeste ritam. Ta unutrašnja muzika može da se inkarnira, da se ispolji u različitim oblicima pesme za pevanje. Pronalaženje najboljeg mogućeg oblika – jeste veština koja pripada kompozitorima. Kod mene je ona duboko intuitivna. Otuda mi nikada ne pada teško.

* Najviše je pjesama u bluz žanru. S obzirom na to da je poznato da je bluz posebno u početku, bio „jadanje pjevača”, šta je to na šta ste Vi htjeli da se kroz ove pjesme požalite slušaocima?

Bluz jeste izvorno pesma sužanjstva, ali nije obavezno žalopojka. U ranim bluz pesmama bilo je dosta žovijalnosti, humora, seksualnosti, zabave. Cela paleta osećanja, raspoloženja i potreba – makar su boje bile prilično bazične, bez nijansi i međutonova. S druge strane, visoka pesnička rezolucija nije bila karakteristična za bluz, a „Hazarske” imaju takvu rezoluciju. Dakle, formalno smo povukli korene iz bluz baštine, ali sadržajno smo napravili iskorak u poeziju prvog reda. Bluz je ovde bio najprimereniji izraz i zbog mitsko-tradicionalnog sloja budući da je u srcu hazarskih pesama izgubljeno pleme nomada kao čitljiva metafora pesnikove usamljenosti, krsta koji mora da ponese na stratište i našeg kolektivnog rasejanja i uzajamnog otuđivanja s početka devedesetih.

* Neke ste pjesme otpjevali samo uz gitaru, a za neke ste imali pratnju čitavog benda. Da li je od stihova zavisilo kako će koja krajnje izgledati i je li lakše ispričati priču uz jedan ili više instrumenata?

Taj strateški deo kreirao je Milovan Đuđić Džimi, čovek nepodeljeno poklonjen bluzu, koji je ceo album podigao na noge, aranžirao, snimio i producirao pesme i odsvirao mnogo instrumenata, među kojima ima i arhetipskih – poput national resonator gitare ili bendža. Sve one uklete slajdove u pesmama – vukao je on. Džimi je album koncipirao u skladu s nomadskom prirodom plemena kome su pesme posvećene. Otuda se čuju rzanje i topot konja, otuda onaj huk vetra.

* Album ste zatvorili instrumentalom Čergarska. S obzirom na to da u zagradi stoji Mej je li posvećena Vašoj kćerki?

Jeste, mojoj mlađoj devojčici koja nam se, na Džimijev poziv, pridružila u snimanju – na početku jedne pesme sačuvan je zvuk njene usne harmonike. Džimi je napisao taj čergarski instrumental i posvetio ga je Mej. Predovoljno simbolike na koncu ovog našeg razgovora – i kada čerga mora da ode, i kada se album mora završiti, ostaće glas vetra u preriji i naša deca da pripovedaju svoje autentične verzije jedne iste priče – o neprestanom odmetanju i o konačnom stizanju kući. 

Marija Vasić 

Objavljeno u podgoričkim Vijestima