PISMO DRUGU U DALJINU

 Dragi Meša

(i ne znaš koliko mi je milo što imam konačno nekoga sa ove strane horizonta da nazovem Mešom),

slušajući pesme Opasnog čovjeka, stigao sam negde u samo srce, u sredinu, kod Posleponoćnog boksera, kada sam se najednom zamislio nad stihom o slomljenim šakama. Pritisnuo sam pauzu.

Toliko su me te skršene ruke iz tvoje pesme podsetile na Vikotora Haru. Pomislio sam - možda Meša zna ono što i ja znam, a u mom životu u kojem sam upoznao mnoge duše, u tri prsta mogu se nabrojati oni koji su znali. I onda, vođen tom neobičnom uzbuđenošću, skočio na drugi album koji sam našao u ponudi na Basheskia stranici. 

I tamo je bila cela jedna pesma posvećena čileanskom martiru.

Tada mi se učinilo da te poznajem stotinama godina i bio si mi veoma blizak i drag.

Potom sam se vratio Opasnom čovjeku i slušao sve do konca.

Imao si zamašnu i sigurno sasvim zasluženu  sreću s ljudima koji su tvojoj poeziji pružili muzičku postelju i muzičko kretanje - već prema potrebi same pesme. S mnogo dara i osećaja tvojim su pesmama obezbedili jedan ceo život više. Ja znam dosta o tome. I srećan sam zbog tebe.

U jednom periodu života, bavio sam se Duškom Trifunovićem. Onim najboljim, ranim do zrelim, pre estrade i svih onih stadionskih himni, dakle od Zlatnog kuršuma do Šok-sobe. Ti imaš jedan redak talenat koji je i njemu pripadao - umeš da postaviš tempiranu bombu od stiha ili distiha posred narativa u kojem pevaš. Onda čitalac nagazi na nju i srećno se raspadne, kako bi se ubrzo opet sastavio, ali izmenjen. Nabolje. Primerice, dozvoljavaš da te zavede ljubav drugih prema trećima...ili Čuda su moguća tek kad nam više nema pomoći...ili Ko još želi biti stvor sa krilima...

Dabome, narativi su sasvim drugačiji, jer si ti pesnik drugog vremena, drugog ambijenta i drugačije lektire. I zaista si snažno potreban današnjici, ma kako i koliko god da sebe ispituješ i sumnjaš ponekad, a verujem da ti se desi. Jer svima se desi. Što je veći dar, sumnja teže steže. Ne sumnja u talenat, nego u svrsishodnost njegovog ispoljavanja. Stenje krošnja moje duše pod teretom njenih plodova - ima li gladnih i žednih da mi olakšaju teret - vapio je Halil Džubran. Čini mi se da je to napisao umesto svih nas - samo je bio početak nekog drugog stoleća. 

U tvojim stihovima prepoznao sam reflekse mudrosti i prozorljivosti, karakteristične za drevnu, prekolumbovsku Ameriku. Nije otuda čudno što gravitiraš i telom, a kamoli dušom, južnoameričkim prostorima. Taj sam impuls dobio još kada sam poslušao Sanela kako divno iznosi prastaru varku, zadnji trik majstora u Planinama Paname. Međutim, ti si sva ta znanja i uvide i u Čapljini imao, biće da si sada samo otišao telesno bliže svom duhovnom izvorištu.

Volim ambijent koji postavljaš u pesmi, reference na kulturu koja mi je važna, zagasitost tonova (noć je tamna kao preostala polovina tvojih planova), kao i otmenost koju imaš. Nisi boemski, robustno-nežni lirik s ponornim uvidima poput tvog prijatelja Marka Tomaša - iako delite mnogo toga - nego si nomadski, mitotvorni pesnik sa osvešćenim onostranim poreklom. Unapred poražen, kako bi stekao istinitog sebe u svetu sa hiljadu zabluda i tuđih stvarnosti. Više svega, u tvojim pesmama peva nefiltrirana ljudskost. To je i Markova vrednost, samo su senzibiliteti drugačiji.

Važan si ovom svetu, dragi Meša. 

U drugom nekom pismu, pitaću te o izborima koje si načinio, o oblicima realnosti u kojima sada živiš. Ali nije to ovo pismo.

Ovde sam poželeo da ti zahvalim za pesme koje si mi poslao. 

Srdačno i srčano te pozdravljam iz ojesenjenog Novog Sada.

Miloš

16. oktobra 2020.