НАЦИОНАЛИЗАМ

Национализам је као холестерол. Постоји добар и лош. Потребан и сувишан. Не ваља када га уопште нема, још мање ваља када ге превише има. Здрав национализам подразумева препознавање и поштовање заједничких карактеристика, усвајање вредности културне баштине и разумевање наслеђених симболичких структура у трајању народа као заједнице. Прихватање колективне судбине и значаја свог појединачног места унутар те судбине. Схватање личне сврхе у континуитету постојања једног народа, као бескрајног низа појединачних искустава и проживљених живота. Човек може постати наднационалан, али је за то неопходно да прво буде националан. Не може се превазићи нешто што се није прво исправно и до краја формирало. Онај који бежи од здравог национализма не може никада постати наднационалан. Остаће поднационалан, ускраћен за унутрашње развојне ресурсе који постају доступни свесним учествовањем у заједници и упознавањем с њеним културним богатством, с њеним историјским узлетима и осекама, с врховима и понорима.

Добар национализам једног народа никада не тежи да превлада или укине добар национализам другог народа. У том смислу, добар национализам јесте синоним патриотизму или родољубљу као осећању припадности и добровољног служења једној заједници. Добри национализми могу да узајамно комуницирају и да се надопуњују, лоши теже да се међусобно униште. У добром национализму нема ничег деструктивног, у лошем нема ничег стваралачког.

Добар национализам не објављује се декламовањем и рекламирањем, него веродостојним начином живота. Хрват хрватује зато што суштински не верује у свој национализам. Мора као папагај да понавља да је хрватство светиња зато што дубоко у себи не осећа истину у тој усиљеној аутохипнотичкој пропаганди. Исто је и са србовањем. То није пут ка аутентичности. Самом пропагандом обилно се користе политичари, често и црквени чиновници. Међутим, политичар не верује у поруку коју проповеда. Верује једино у то да ће му она донети повећање личне моћи и поља утицаја, као и могућност располагања државним новцем. За политичара је национализам пословни инструмент којим остварује личне материјалне циљеве науштрб добробити већине. Када се промене околности, он спремно промени инструмент. Може да се одрекне пропагираног национализма уколико ће му то донети корист. С појединим верским поглаварима је слично, али претежније постоји опасна кристалисаност у уверењу да је искључиво њихова национална односно религијска пропаганда заиста утемељена у истини.

Добар национализам прихвата утврђену националну симболику, али нема потребу да је истиче. Застава, химна, амајлија, тетоважа – све су то појачивачи идентитета. Док се они наглашавају, идентитет није природно јак и веродостојан.

Национализам је у основи етнопсихолошка конструкција. Функционише попут неопходне скеле на грађевини. Када се здање подигне, скеле се одбацују. Али не можеш их одбацити ако ниси окончао зидање. Не можеш да надрастеш свој национализам ако га ниси прво остварио. А поготово не можеш да саме скеле сматраш грађевином. То је заблуда лошег национализма.

Изнад доступне националне свести, постоји дохватна планетарна свест, а изнад ње могућа космичка. Лош национализам је увек насиље над собом, јер се човек лишава целих могућих слојева своје свести и скамењује се у малом, суженом партикуларном идентитету. Добар национализам је етапа у развоју људске свести.

Југословенски национализам требало је да буде наднационализам оних народа који су чинили заједницу. Требало је да буде ширење здраве националне свести у једну већу, отворенију заједничку форму. Међутим, југословенство није било засновано на сарадњи и умрежавању здравих национализама, него на потискивању и покушају поништавања матичних национализама као основној премиси за постојање југословенског идентитета. Отуда су током разбијања југословенске државе наместо здравог национализма као испервертирани пајаци из кутије искочили појединачни лоши, искварени, изопачени национализми.

Добар национализам је потребан, неопходан чак због чињенице да касте политичке и финансијске моћи у свету нису добронамерне према народима који не желе да се одрекну сопственог идентитета зарад учествовања у глобалној игри господарења и служења. Без тог елементарног здравог националног осећања које је неопходно зарад исправног расуђивања на историјским вододелницама, мали народи биће лако преведени жедни преко воде.

Од онога ко професионално или у својој залуђености србује, гори је само онај ко се интересно или у својој помрачености гнуша српства.

 

Фрагменти о (не)припадању, Нови Сад, 2002.

Лајош Вајда: Толстој и Ганди