О НАЈВАЖНИЈЕМ СРПСКОМ АЛБУМУ ДАНАШЊИЦЕ

Да се поведе питање који је српски музички албум најважнији у протеклих двадесет година, дакле које је стожерно дело некласичне савремене музике једног народа с почетка једног столећа, било би многих одговора, јер албуми данашњице не могу се избројати, а ни мишљења се не могу под исту капу ставити, поготово откада технологија омогућава да се управо свачија мисао јавно обзнани, без обзира на њену утемељеност. Било би многих одговора и због увелико раширеног обичаја да се праве сваковрсне годишње листе, које опет свако може по своме да искроји, а да не мора да има осетљивост, отвореност нити ухо ваљаног музичког тумача. Све могуће одговоре савим сигурно обојила би љубав према наведеним насловима, љубав немерљива и необјашњива, каква једино може да прати музику. И сваки би одговор имао своју аутономну вредност, јер би био легитимна рефлексија појединачног људског искуства које се проналази, огледа и жели да остане у пољу радијације вољеног стваралачког дела одабраног уметника или састава уметника, који уобичајено називамо бендом. Ови би одговори били, разуме се, дубоко субјективни, јер таква је и природа везаности човека за неку песму или за низ песама обједињених у целину музичког издања. И када бисмо избројали све доступне одговоре и сабрали оне који се понављају, простом математиком добили бисмо наслов који има највише гласова. Да ли би то заиста био највреднији албум наше садашњице? Одговор је исти као на питање да ли су културне, тачније псеудокултурне вредности које у Србији већину привлаче, уистину оно најпотребније што ова земља има да понуди.

Вратимо се питању с почетка. Шта заправо треба да има најважнији српски музички албум? Чиме се његова важност може измерити? Ако је то остварени домашај, ако је то какав мерљиви утицај на публику, онда смо у власти популистичких стандарда који готово да уопште не припадају култури, што не значи да култура треба по дефиницији да буде софра за малобројне позване. Ако су то естетске, формално-садржајне и идејне карактеристике, онда се водимо знатно вишим критеријумима који би требало да се подразумевају. Али ништа се не подразумева у нас. Међутим, чак ни албум изузетне естетике, форме и садржаја, чак ни дело које има изражену идеју (а множина наших албума сасвим је лишена идејне основе и функционише као колекција акумулираних титраја, инстинктивних музичко-текстуалних одговора на стварност) не мора бити важно у колективном смислу, поготово у времену када овдашњи музичари радије избегавају, скривају или уопште не освешћују националну компоненту унутар њиховог стваралачког идентитета. Има томе повода, читава историја разлога да српски музичар буде пажљив и да добро одмери хоће ли се креативно или интерпретативно бавити националним елементима. Али – без тих елемената – не може неко уметничко дело бити најважније за један народ, ако га видимо у континуитету који далеко превазилази наше лично животно искуство, у трајању којег је било пре нас и којег ће бити после нас. А с тим елементима урачунатим у избор, нити бисмо имали онај плуралитет свих могућих одговора, нити бисмо имали очекиван крајњи исход. Примерице, да на тренутак оставимо питање најважнијег албума с почетка овог столећа и да поставимо питање веће тежине – који је то најважнији српски музички састав у другој половини прошлог века – данас бисмо, у догледу побројаних критеријума важности једног уметничког састава, његовог дела и самог значаја за заједницу, могли понудити одговор који би већини био изненађујућ, али се не би могао лако оборити. Београдска четворочлана дружина С времена на време најважнији је српски састав, како због доследног дослуха са српском и словенском старином и духовном баштином, како због спремности да античке, фолклорне и библијске теме користе у свом проседеу у једном идеолошком времену у којем то није било ни савремено, а ни добродошло, тако и због поетске и естетске вредности њихових појединачних песама које су претрајале цела доба и разне обавезујуће стилске парадигме и сада звуче као свевремен, универзално вредан глас артикулисан на најбољим вишевековним изворима једне народне заједнице. У њиховим песмама, у најбољим изданцима њихове музике, поезија је уистину пропевала како нигде другде није могла.

Јесу ли они имали консеквентан креативан одговор у другом бенду или аутору, да ли је ико могао да се суштински надовеже на њихов уметнички поступак? Македонска Анастасиа свакако, с још наглашенијим позивањем на византијске темеље, с још израженијим понирањем у непрегледно дубок зденац колективног духа, али њихово место припада бурној коначници двадесетог столећа и долазе из другог једног народа, иако изразито блиског нашем. Постојао је, дакле, само један српски састав на почетку овог века, који је имао исту супстанцу, а сасвим особен, самосвојан и фасцинирајуће готов израз имајући у виду младост чланова групе. Тај састав је јагодинско-београдска Киновиа. И тај тражени албум, који сасвим извесно одговара на оно прво питање, јесте њихова Књига пелинова.

Дело оностране амбијенталности, изузетне зрелости и неочекиване довршености, подигнуто на стилско-мотивским узорима старе Византије и средњовековне Србије, лирски упечатљиво и високорезолутно, Књига пелинова ослоњена је највећма на плућа, грло и харизму Николе Урошевића који – иако дубоко уроњен у појачку традицију – остаје упамћен као аутентичан певач јаке личности, самосам, глас-човек који је кадар да понесе и поднесе тежак симболички пртљаг из својих стихова. Песме Књиге пелинове јесу својеврсне реминисценце на митарства, белешке с путовања душе по раслојеним стварностима између светова живих и умрлих, потресна сведочанства о суочавању са смрћу и тешком одбацивању свега што веже душу, зарад очувања будности. Укорењене дубоко у православном осећању живота, те су песме ослобођене доктринарних оквира, само спорадично раде с црквеним формулама и не ишту од слушаоца верску ангажованост као услов разумевања и прихватања садржаја. Магична моћ изговорене и отпеване речи и наслућена тајанства између речи и значења, залог су стваралачких намера Киновие, које су од сасвим другог света у односу на тенденције у нашој савременој музичкој продукцији. Њихове су речи скупе и тешко упоредиве, јер им је смрт пуна и права мера. Ту је и херојска димензија овог албума, толико апартна, сасвим необична у овим нејуначким временима. Али ту је и прекрасна поетичност која осим стиховима и гласу, осим аранжманима и инструменталним бојама, много тога дугује осећајности човека који свира клавир, Милоша Миљковића, као засебној вертикали Књиге пелинове.

Због чега је овај албум толико важан? Да смо тражили најбољи српски албум с почетка века, не бисмо вероватно морали да тражимо даље од Веронаутике Николе Врањковића. Али оно што је најважније не мора нужно да буде најбоље и обрнуто. Књига пелинова својим музичким обликом и лирском есенцијом, својим јуначким покушајем уздизања изнад земног, својим чином живог хришћанског подвига, чува памћење на време у којем је српска култура била одраз снажног осећања заједнице крштене византијским духом и у којем је стваралачка потреба радила с неупоредиво већим перспективама него што ради у нашој данашњој музици. Такође, Киновиа у својој транцендентности кореспондира с древном баштином човечанства, не само с византијским рефлексом на ту баштину. У савременој српској музици постоје вредни уметнички плодови осунчани православљем – Асим Сарван, један од четворице у групи С времена на време – истрајан је заступник вредности литургијског источнохришћанског живота у својим песмама. Међутим, Књига пелинова у свом песмотворачком и интерпретативном искуству покушава да дохвати и заборављену, целовиту баштину која је стотинама година претходила хришћанском добу. Зато је овај албум важан портал, капија кроз коју се може провирити у једну вишу егзистенцију у којој је човеку дато да коначно сједињен са својом душом, као победилац смрти, не тражи више неухватљиву животну сврху него да сâм постане остварена сврха васцелог живота.

Дакако, мора ли се то уопште изрећи, за Књигу пелинову мало људи зна. Једнако мало зна за српску групу Киновиа. Али најважније ствари често бивају непознате. Затајене. Неким разлогом заметнуте. Све док се појединац не заинтересује и не открије. И потом не подели добру вест с ближњим. То је и смисао изворне заједнице – дељење, саучествовање, саосећање, сарадња. Наш је народ изгубио осећање заједничарења, јер се још опоравља од учествовања у часно мотивисаном а бешчасно растуреном југословенском сну зарад којег је жртвовао целе делове своје историјске свести. Сада тај народ траје издиференциран у партикуларизму бескрајних личних тражњи и тежњи, где свакоме треба све и то одмах. Буде ли људима после свега наново потребна заједница, и буде ли она опет подизана на вредностима наше старине, Књига пелинова важиће за кључан прекогнитивни допринос савремене српске музике том буђењу.