JESENJE LIŠĆE

Vreme ispred nas bio je naš stišani univerzum u malom. Okean u orahovoj ljusci.

Na omotu je svetlela anđeoska kompozicija Kristine Pantelić, mlade slikarke iz Šapca. Dizajn je potpisala Svetlana Ušćumlić, jedna stara poznanica sa indijanskim životnim kodeksom.

Alternativno rešenje omota – bila je zajednička fotografija naših očeva. Nenad Lazarević, Dragan Šešlija, Pero Zubac, i Dragan Bunić zatekli su se zajedno na jednom našem koncertu. Mi smo bili vreme ispred njih. Kumov otac, Radiša Milivojević, bio je tada u Kragujevcu, i naknadno se pridružio ostalima u Svetlaninoj fotomontaži.

Kada me je Siniša Mladenović, znanac iz ranog detinjstva i prvih školskih dana, ubedio da ga pustim da nam načini muzički profil na društvenoj mreži MySpace, aktivirala se jedna dobra kosmička verzija ovog scenarija. Počeli smo u toj svezemaljskoj virtuelnoj bazi da se srećemo i sabiramo s ljudima iz Engleske, Finske, Austrije, Amerike i Japana.

U Japanu smo začudo stekli najvernijeg ljubitelja naše muzike. Zvao se Hideo Ozaki i pažljivo je pratio sve što je Prkos Drumski radio. Za devojke u Prkosu Drumskom, poštom je slao japanske sensui lepeze.

Koristio je Vreme ispred nas kao terapiju za telesno bolesne i psihički umorne ljude.

Javljao mi je potom o dobrim rezultatima.

Mi smo bili mali bend i često smo svoju publiku poznavali poimence.

Prirodno, počeli su da nam se javljaju i oni iz neposrednog komšiluka.

Svi budući Novi Odmetnici imali su umetničke profile na toj društvenoj mreži, i naše povezivanje i prepoznavanje bilo je veoma blizu.

Ivica Begin Stanković takođe je imao svoj personalni nalog. Otkrivao je regionalne autore koje je hteo da pozove na svoj mali muzički festival u Kotezima.

Za to vreme, Nevena Stefanović uveliko je postala deo naše družine. Bilo je kapaciteta za novu ploču, čak i pesama za dvostruki album. Trebalo je jednostavno prepisati dobar recept s prethodnog izdanja i treći put početi i okončati snimanje u profesionalnom studiju.

Međutim, u Prkosu Drumskom ništa nije moglo da se prepiše.

Vremena nije bilo za studijski rad. Kada sam saznao za datum konačnog odlaska mojih prvih saradnika u Kotor, organizovao sam celovečernje snimanje u kući  Sonjine majke. Vesna Šešlija, s kojom sam još kao dečak voleo da razgovaram kao sa starijom bliskom drugaricom, uvek nam je izlazila u susret i bila je u mnogim prilikama požrtvovani domaćin. Ustupila nam je sada i kuću za snimački posao.

Prilikom jednog posleponoćnog tuluma, nakon kolektivnog koncerta Novih Odmetnika, u kuhinji je blanširala povrće za Ivana Škrabea koji se hranio kao vegetarijanac. Vesna bi se uvek rastrčala po kući da svakome ugodi. Škrabe je svirao gitaru i zatvorenih očiju pevao hrpu svojih kantautorskih komada, potpuno usredsređen na muziku, zaboravivši na glad.

Ivica Stanković je zaneto slušao i uzgred, po automatizmu, uzimao povrće s tanjira. Pojeo je celu Škrabeovu večeru, čekajući glavno jelo i posle je još gunđao što mu Vesna od svih gastronomskih čuda po kojima je bila poznata, podmeće hranu za biljojede.

Škrabe se kasnije snašao.

Ivica se zaista dobro osećao u toj kući. Znao je da zaspi popodne, u prostranoj dnevnoj sobi, između minule i predstojeće dugosvirajuće noći. U svom životu, mali Dalmatinac inače nije gubio vreme na san.

Dragana i ja smo mu u našem stanu kao jataci uvek ostavljali dečji krevet, baš po njegovoj telesnoj meri, ali Ivica nije nikada u njemu zanoćio. Tek poneki sat pred zoru, legao bi tamo gde se zatekne, a ne bi se nikada zatekao onde gde je bilo predviđeno i dogovoreno.

U potkrovlju Sonjine kuće na novosadskom Telepu, podobne omanjem dvoru budući da je bila projektovana po merama njenog dvometraškog oca, snimili smo treći album Prkosa Drumskog.

Postavili smo iznajmljeno ozvučenje, pozvali starog poznanika Vladimira Dejanca da se bavi tonom i snimanjem, seli u polukrug u staroj Sonjinoj sobi pod lamperijom i uživo zabeležili nove pesme.

Dejanac je sve radio s neobjašnjivom lakoćom. Umeo je neobavezno, u prolazu, da zavrne određenu čiviju na jednoj od naših pet gitara i produži u drugu sobu iz kojoj nas je slušao. Sve to usred kolektivnog muziciranja. Znao je nekako tačno čija je žica raštimana i koliko je treba dotegnuti.

Neke smo pesme neposredno skrojili tamo. Nevena je čula kako Isidora prvi put prosvirava minijaturu Suton, zapisala reči i odmah smo zabeležili verziju koja se kasnije našla na albumu. Nepogrešivo je dodala svoju prekrasnu vokalnu liniju, samo nakon jednog slušanja.

Voleo sam da lovim i čuvam prva izvođenja. Gotovo uvek su bila bolja i vrednija od narednih pokušaja.

Trenutak kada se pesma rađala, bio je najbolji za njenu večnost. Čim bi se umešali razmišljanje i račun, čovek bi zalutao i sve bi dalje bio od druma žute opeke, koji je vodio do čarobnjakovog zamka – makar čarobnjak i ne bio onaj za koga se predstavljao.

Ziheraški aranžirane pesme često nisu odavale ništa, osim strategije i kalkulacije.

U tom zagasitom, jesenjem komadiću vremena, sačuvali smo tridesetak pesama, skica i varijacija. Nismo sve tada uradili u najboljem mogućem duhu i bilo je uzajamnog nesklada i nemira u sobnom prostoru koji smo koristili za snimanje.

Ostavio sam zato snimke da odleže dve godine. Proteklo vreme najbolji je vrednosni kantar.

Potom sam ih ponovo poslušao i odabrao deset pesama i kvalitetnih skica za album. Prvi koji nisam naslovio po nekoj našoj pesmi i jedini koji u je celosti bio zabeležen u dahu, bez dosnimavanja. Kako nismo dovoljno dobro izveli Nevenine autorske kompozicije, nijedna se nije našla na Jesenjem lišću. Ona je svirala malo gitaru i pevala prateći glas u drugim pesmama.

Ponovo sam odabrao jednu moju temu i jedan moj glas. Blues for Greeny. Ostatak albuma pripao je Isidori i Sonji. Isidorine teme bile su sada savim zrele i neuporedive, a Sonja je tu ostavila nekoliko izvrsnih tekstova i melodija koje su bile i ostale prava klopka za dušu.

U isto vreme pojavila se ploča Gnijezdo bez sokola Olovnog Plesa. Takođe snimljena u dahu, na jednoj probi u Dugom Selu, akustično i svedeno.

To su praktično bili albumi blizanci.

Voleo sam neobično Jesenje lišće.

Jednom sam poslao Stipi Periši još deset arhivskih snimaka zabeleženih te novembarske noći. Samo za njegovo prostrano srce. Nagovarao me je potom da ih objavimo za Brlog Records kao nastavak Jesenjeg lišća, kao autorizovani butleg, kao šifrovano skriveno izdanje, kao bilo šta. Bilo je tu instrumentalnih i glasovnih propusta, ali su pesme uistinu bile dobre.

Jedan od tih drugopozivnih snimaka, pesmu Kari Šabanovi, uradio sam na stari tekst crnogorskog pesnika Lesa Ivanovića. Tomislav Zorić i Čopor zaljubili su se u ovu elegičnu pesmu o minuloj mladosti u onaj dan kada su je prvi put čuli.

Kasnije sam otkrio da je iste stihove ranije pevao Toma Zdravković, a na jednom koncertu čuo sam vojvođanskog kantautora Nenada Jovićevića kako ih gromko, poput Visockog, deklamuje na svoju muziku.

Ne znajući sve to, uradio sam pesmu na svoj način.

Kada smo pripremali jedan od nekoliko kompilacijskih albuma Novih Odmetnika, Čopor me je, kao osnivač i urednik nezavisne kuće Brlog Records, pitao da li se slažem da Kare Šabanove uvrstimo na ploču.

– Nećemo tu stvar, Hombre. Kum je nešto smutio u sviranju – pravdao sam se.

– Što je smutio? Ništa ja ne čujem. Vi niste normalni, eto...to vam je najbolja pjesma – odrezao mi  je stari barba.

Verovatno je bio u pravu.

2013.

 

(neobjavljeni komad iz knjige REZERVNA KULTURA, pronađen u fascikli pod imenom ŠKART POGLAVLJA)