PREURANJENA AUTOBIOGRAFIJA

– Treba da napišeš knjigu o Prkosu Drumskom – rekao mi je junoša Džimi, gitarski pirotehničar u mom sastavu.

 – Hombre, ti ćeš napisati knjigu o Novim Odmetnicima – zavetovao me je moj prerijski brat Čopor.

To su dve knjige koje valja napisati.

A ne pišem brzo. I ne radim to često.

Gledam sve manje da govorim, a kamoli da pišem. Bližim se onim godinama kada se rado ćuti – rečima Crnjanskog, koje sam zapamtio čitajući, u vozu za Dugo Selo, jedno od njegovih pisama Marku Ristiću.

Nisam sebe zamišljao kao letopisca i hroničara. Za taj posao nedostaje mi mera sistematičnosti i narativnog dara.

Pritom, ne mogu u sebi hirurški da razdvojim Prkos Drumski od Novih Odmetnika. Mogu samo i jedno i drugo da razdvojim od sebe. To je jedna terapeutska namera koja rađa ove zapise.

Druga je ona memorijalna, koja beleži sećanje na dragog čoveka s kojim sam drugovao. Obična čovečanska ljubav koja se može kazati jedino pesmom ili knjigom.

A u takvoj jednoj knjizi, ne mogu izbeći govor o sebi, ma kako to hteo.

Prkos Drumski nije mi doneo dovoljno iskustva, ni kada se broj ljudi s kojima sam radio tesno primakao broju Džimijevih godina. Poslednji gitarista Prkosa Drumskog, Vukašin Višković, Džimijev student, bio je devetnaesti član. U začudno eteričnom i suptilnom momku, kada je suvereno nesledio svog žestokog dvadesetogodišnjeg mentora,  bilo je samo šesnaest i po leta.

Obojica su svirali poput gitarskih pastuva iz šezdesetih. Stariji je grizao, gazio i kidao, nebuzdano i drsko razgorevao, često bez kontrole i mere, a mlađi vešto i zrelo kanalisao vatru i činio je plemenitom i sigurnom.  

Zajedno su imali onoliko kalendarskih godina koliko sam namakao u trenutku kada sam počeo da beležim ove reči.

Vreme se ubrzavalo i mladost je činila gitarska čuda bez pokrića, za koja je ovdašnji svet izgubio vid i sluh.

Da mi Prkos Drumski jeste bio puna mera muzičkog stvaralaštva, ne bih formirao Nove Odmetnike.

Prijatelji iz tog plemena bespogovorno su se uzdali u moć mog imenovanja i verbalizovanja naših zajedničkih iskustava. Položili su nadu i opkladu na čoveka koji bi telegrafski odgovarao ili rado ćutao, da može. Onoga koji je, u samovažnosti mladalačkog samporicanja, ubeđivao izdavača njegove prve pesničke zbirke da ne treba da mu potpiše ime na korice.

Život je uistinu stvaran samo kada ja jesam. 

Čitao sam Dilanove Hronike. Tople uspomene Peti Smit i navlačenje Pitera Grina na led refleksivne suvislosti. Čitao sam Kleptonovu maligansko-kokainsku, ali iskupljujuću biografiju. Uzeo sam nedavno i Jangov rat za teški mir. Otvorio sam knjigu i uskočio u nju poput Endeovog ljubopitivog dečaka Bastijana. Majstor ju je jednostavno napisao, razgovorno i prirodno, bez truda ili napora da svoja sećanja obuče u naoko skupe rečenice. Iskustva su mu imala visoku cenu, kazivala su sama za sebe. Pročitao sam knjigu i razumeo da je sve isto i da malo čega novoga ima. Nil Jang odavno je postao posebno more u okeanu magistralne kulture. Novi Odmetnici jedan su rukavac u vodama rezervne kulture. Prvo je opštepoznato, drugo je zatajeno.

Damari cele civilizacijske kulture obično su pulsirali između ta dva pola. Ponekad bi zatajeno postalo magistralno. Ponekad ne bi.

U godinu dana video sam Jangov, Springstinov i Kejvov koncert, u Berlinu, Pragu i Novom Sadu. Samerio sam doživljaj svojim osećanjima kada sam slušao Nove Odmetnike ili kada sam svirao s njima. Kanađanin, Amerikanac i Australijanac, impresivni su ljudski kontinenti. Umesto vučjeg pasoša, imaju pasoše za svet. Svaki je od njih trijumfalna kapija, i svaki je poseban portal. Prate ih moćni sastavi kao superiorna vozila za njihovu umetnost. Tri najbolja sastava koja sam čuo. Propustio sam da vidim Peti Smit, a njen prateći sastav, skupa s  Tomom Verlenom, mogao bih ubrojati među ove najbolje.

  Ipak, ništa manje uzbuđenja nisam osetio kada sam slušao svetu potpuno nepoznatog Nikolu Neškovića, bradatog momka apostolskog lika, koji samog sebe voli da zove (izmenomvremena), uprkos mojim postojanim primedbama da ovde imamo preodveć ljudi –projekata, previše konstrukata, a premalo ličnosti. Jednom mi je blago odgovorio da će sigurno nešto uraditi pod svojim imenom iz krštenice. Potom se u novoj kantautorskoj inkarnaciji pojavio i objavio kao Wystan Whitman.

Jednako sam bio dotaknut kada sam pokraj jednog razgorenog kamina, u ljupkoj fruškogorskoj vikednici, prisustvovao večernjoj propovedi krivice i okajanja Roberta Vodanovića Čopora, opet sasvim anonimnog, ne samo u svetu, nego i u Hrvatskoj. Kada sam na sceni gledao Stipu Perišu u Olovnom Plesu, ili kada sam istu scenu delio s njim. Olovni Ples je bio najbolji bend u Hrvatskoj, s tim što sam to znao jedino ja. Da ne verujem toliko u talente i vrednosti mojih prijatelja s margine, odmahnuo bih rukom na njihove pozive da napišem knjigu. U zemlji sa izobiljem književnih rekreativaca i lovaca na neku od više stotina književnih nagrada, bez tog rukopisa svakako se moglo. 

Prkos Drumski je premalo svirao i snimao, za nagomilano iskustvo, za ceo međuljudski svemir koji se izrodio se iz višegodišnje interakcije i nastavio da se širi, da diše i pulsira. Malo je zabeleženo i sačuvano. Moji albumi s bendom umnogome su bili tek obrisi onih svetova koje sam gledao u svojim vizijama i čije sam damare duboko u sebi osećao dok sam radio na njihovom stvaranju.

Koliko toga nisam svukao iz sveta ideja. Koliko sam izgubio u transferu. Koliko su moji saradnici mogli, a nisu mogli...

Koliko sam dobio ili izgubio kontrolisanjem sopstvene vatre za čelom?

Birao sam hotimice da na tim albumima pevam što manje. Tekstove bliskih pesnika pretpostavljao sam svojoj poeziji. Razmicao sam prostor za dve samosvojne kantautorke s kojima sam stvarao. I ono malo pesama što sam otpevao, znao sam kasnije da prepustim devojkama s kojima sam radio. Bilo mi je dovoljno da sviram, slušam i posmatram svoj bend, pod plitkom senkom jednog šešira koji mi je stigao s Menhetna.

Nisam koristio svoj sastav za laku samorealizaciju. Odabrao sam skuplji paket, s više asketizma i odolevanja sebi, nego bujanja i prelivanja preko čaše. Između askeze i stvaralaštva, između posnog i ekspanzivnog, živela je moja muzička potreba.

Potom su se dogodili Novi Odmetnici. U Olovnom Plesu pronašao sam onaj bend koji sam još kao dečak video u mojim unutrašnjim slikama. Lako sam prepoznao svoja četiri najbliža prijatelja i sebe u njima. Desilo se da su i oni bez muke, prepoznali mene.

U Nikoli Neškoviću otkrio sam autentičnog genija pesme. Nema ih mnogo danas u okruženju, a ovaj mi je postao stvaralački drug.

U Robertu Vodanoviću dobio sam čitav Čopor.

U drugima sam pronašao manje ili više bliske prijatelje, kreativne partnere, saputnike na istom drumu. Svako od njih imao je specifičan dar i svi su bili formirane ličnosti starinskog kova, sa obilnim autorskim darom i izvođačkom harizmom. Argonauti, posada sa svetim odredištem, s tim što ovde Atalanta nije bila jedina žena.

Sutrašnji svet može, a ne mora registrovati Nove Odmetnike. Svoje stvaralačko blago oni su već velikodušno isporučili vremenu koje ih nije uočilo.

Ishodi njihovog rada svejedno nisu bili bitni, pretežna je bila  svrha. Ko god bi se hvatao za rezultate, promašio bi put.

Neko od Novih Odmetnika možda će prekoračiti preko linije opštepoznatosti, neguje li takvu ambiciju u programu lične kreacije. Momci iz Olovnog Plesa upravo su nadomak probijanja medijske membrane. Zagrepčanka s ličko-hercegovačkom krvi, Nina Romić, tačno zna kuda se zaputila, a zna i kako tamo da stigne.

Onde ih neću pratiti.

Stefan Cvajg nostalgično je pisao o generaciji koju je nazivao izgubljenom gildom, visokim redom pretalentovanih, a neprepoznatih stvaralaca.

Stare stvari uvek su se nanovo događale na novim mestima, u izmenjenoj formi. Matrica je ostala nepromenjena. Rilkeovi krugovi koji se šire i beskonačno vraćanje Odiseja na Itaku.

             Od Prkosa Drumskog do Novih Odmetnika, jedna je knjiga.  

U toj knjizi nema reči o kontrakulturi jer u vremenu Novih Odmetnika nije bilo nikoga kome bi se suprotstavilo. Nije bilo dominantne kulturne magistrale koja bi izazivala bunt. Nije bilo ničega. Novi Odmetnici bili su samorodni fenomeni koji nikoga nisu imali preko puta. Saborni usamljenici koji su se sami sa sobom, jedni u drugima ogledali. U tom autogenom odmeravanju, formirali su samoniklu rezervnu kulturu i usput – izgubili najvrednijeg čoveka među njima.

–  Sve nas je manje ovde – odgovorio mi zamišljeno Milan Korać, nedugo posle Žiksine smrti, na glas da je moj prijatelj Ivica Stanković umro.

U Milanovoj trideset petoj, nije bilo uobičajeno da se zakucava ovakva dijagnoza. Više je to bilo nalik pohabanom Vejlonu Dženingsu. Ili upravo Željku Đurđevcu Žiksi, novosadskom urbanom junaku koji je svoj život trošio poput Kita Ričardsa.

Međutim, onima koji su bili nasilno razvenčani od budućnosti obećane u detinjstvu, prirodno je bilo i da dodaju meru sudbinskog u svoju optiku.

U Srbiji, generacijska mladost počela je od devedesetih naovamo da odumire i sistemski nestaje u sveopštoj pljački kolektivnog sna. Bila joj je iščupana budućnost. Arkadijska perspektiva kao ideološki i vrednosni okvir koji su roditelji toj mladosti imali u samoupravnom socijalizmu. Hrvatska se tu nešto bolje snašla. Ili nije.

Ovde je pedantno robljenje, rabljenje i slabljenje trajalo pod različitim imenima i političkim programima, više od dvadeset godina.

Personalizovani tiranin u koga se kivno mogao uperiti prst, presvukao se umešno u neuhvatljivi oblik obezličene demokratske i postdemokratske hidre. Ranije si mogao makar da imenuješ ličnost, a sada si imao nevidljive političke konstrukte u simulakrumu života. Jednako je bilo u umetnosti. Smanjena država, smanjeni ljudi.

Nas je zaista sve manje bilo ovde.

Zauzvrat, imali smo više godina nego što su kazivali naši izvodi iz matičnih knjiga. I znatno više introspektivnog staža. 

Nemanje budućnosti, na izlasku iz nepostojeće prošlosti, može da bude korisno.

Čoveku ostane da nauči da bude ovde. U sadašnjosti. To jeste mesto rezervne kulture i mog napora da se zabeleži njeno postojanje.

2013.

(neobjavljeni komad iz knjige REZERVNA KULTURA, pronađen u fascikli pod imenom ŠKART POGLAVLJA)

Sačuvala: Nina Romić