Obrad Pavlović: Poezija se brani muzikom

U nekim davnim vremenima, koja s nostalgijom pominjemo kao srećnija, velikan sovjetske i svjetske poezije Josif Brodski, bio je izložen neviđenom progonu zbog besposličarenja i skitnje. Uzaludno se pred tužiteljem branio, odgovarajući na podsmješljivo pitanje čime se vi mladi gospodine bavite – odgovarao je da piše poeziju. Ma pisanje poezije može biti hobi, a nipošto društveno korisni rad. Poeta je osuđen na višegodišnje progonstvo. Brojne književne nagrade, između ostalih i Nobelova, kao i svjetska slava samo su jedan od dokaza da je Brodskog odbranila poezija. Ukoliko ne postoji nekakav zagrobni život, onda je dokaz ljudskog trajanja samo ono što ostane u sjećanjima ljudi. Zbog toga sve češće i sve intenzivnije mislim da je upravo poezija posljednji bastion odbrane od trivijalnosti i od sveopšte banalizacije u koju je zapalo sveukupno ljudsko bitisanje.

Imamo izuzetnu sreću da je večeras s nama Miloš Zubac. Kad želim da ga predstavim, za tenutak zastanem jer ne znam kojim redoslijedom...pjesnik, kantautor, čarobnjak sa gitarom. Dolazio je on Kotoru u pohode i ranije, jer kako sam kaže – naš grad, zajedno s Novim Sadom i Vrgorcem čini mistični, ezoterični trougao, na čijim su tjemenima tačke skrivene snage. Ovdje pod Lovćenom nemoguće je ne govoriti riječima poezije, a ja ću podsjetiti kako se jedan velikan obraća drugom, odnosno kako se Branko Miljković obratio Njegošu, sonetom Grob na Lovćenu, nastalom u ciklusu „Sedam mrtvih pjesnikaˮ.

Mrtve su gore odakle ta reč dođe

Sfingo s pticom lažljivom umesto lica koje svlada

Tajna iza slepe maske, rođenje je jedina nada

Vidim smele mostove preko kojih nema ko da prođe.

Spavaj ti i tvoja sudbina pretvorena u brdo kruta

Gde provejava smrt i ljubav ne spasava

Dan i noć si pomirio u svojoj smrti što nas obasjava

Taj san u noći je produžetak dana i puta.

Šta si ptica ili glas koji luta

Pod divljim nebom gde te pesma ostavila smog

Na Vrhu Lovćena s čelom punim sunca tamo

Gde ne postoji vreme, gde svetlost jedna žuta

Negde u visini čuva otisak tvoga lica

Čoveče tajno, feniks je jedina istinska ptica.

Mnogi su se upinjali da dokažu kako su Njegoša shvatili, rekao bih da su ga mnogi tumačili, a da ga nijesu ni čitali, ali ničija spoznaja istinskog pjesnika nije tako dubokog dometa kao Miljkovićeva. Sve ovo što govorim je pokušaj da nađem onu povezujuću riječ sa stvaranjem Miloša Zubca. A onda me najednom, kao grom iz vedra neba, strefila pjesma „Alhemijaˮ koju izgovaram kao što pretpostavljam da istinski vjernici izgovaraju molitvu.

Dotakni posljednji ugao

Pretačući svagdanju vatru

U konačno odsustvo boja

I ponudi ono što jesi

Tek svakom ćeš poznatom dvojstvu

Nečujno spoznati međe.

I disaće središte tvoje

Dok prohladno jezero lune

Bude rađalo dan.

Miloš Zubac i Obrad Pavlović

 Alhemija se najčešće definiše kao pseudonaučna disciplina koja se bavi pretvaranjem drugih metala u zlato. Putevi takvih pokušaja su magloviti, puni tajnovitih nagovještaja i alegorija, a kao vrhovno načelo je poznata maksima „Obscura obscuriora facereˮ. Nejasno učiniti nejasnijim. Ovakvi pokušaji su morali ostati pod velom tajne da ne bi dospjeli u ruke neukim, a pohlepnim. Mnogo manje je poznato da su se alhemičari primarno bavili pokušajima poboljšavanja već postojećeg, kako zlata tako i ljudi... Rekao bih, po svemu zaludna rabota, ali da nije bilo toga, teško da bi bilo poezije.

Kad sam se po prvi put susreo s knjigom „Rezervna kulturaˮ, sama forma kazivanja mi je nalikovala na alhemijski proces. Govoriti o ljudima s kojim vas povezuje milenijusko prijateljstvo, tematski srodno sa Mihizovom „Autobiografijom o drugimaˮ. Nimalo slučajno nijesam povezao „Rezervnu kulturuˮ sa alhemijom. Na prostorima gdje je po svim šavovima došlo do razjedinjavanja nalik na inverzivni hemijski proces, desilo se alhemijsko čudo objedinjavanja. Čuvam se od klopke da ne upadnem u političku dimenziju priče, jer o ovoj knjizi se može govoriti samo u estetskim vrjednosnim kategorijama. Počeću zbog toga sa prisutnim osobama, predstavljajući ih autorovim riječima:

Isidoru sam upoznao kada ju je njen budući muž, Aleksandar Milivojević doveo u porodični stan Zubaca u Novom Sadu na susretu odlazećeg veka s dolazećim. Pojavila se s morskih strana, tiho i nenametljivo, nalik senzualnoj mletačkoj plemkinji. Nosila je gitaru na leđima.

Čim je stupila u hodnik, pozdravio sam je i pitao da li je dobra sa bluzom? Da me nije kasnije više puta podsećala na naš pristupni susret, zaboravio bih taj podatak. Često izgovorene reči nisu ostavljale indigo u mom pamćenju.

Nasmešila se i odgovorila potvrdno. Pročitala je pitanje na nivou osećajnosti a ne forme.

Od nje svakako nisam očekivao da posvećno sluša Elmora Džejmsa. Ljubila je mediteransku šansonu, ali je nadasve volela da interpretira pesme Miladina Šobića.

                                              

Na tragu nastajanja nečega što će se naknadno uobličiti u Prkos Drumski, počele su žanrovski raznrodne svirke, koje su se sazrijevanjem artikulisale, usuđujem se reći ne samo u muzički ansambl, već i u trajan proces. Nesvakidašnja muzikalnost oslonjena na snažne kreativne ličnosti, mislim da tek ima da pruži svoje najbolje.

Sonja Šešlija je imala devetnaest kada je došla u Prkos Drumski. Znao sam je od njenog prvog dana na ovom planetu. Viđao sam je na dečjim rođendanima i gledao kako raste u lepotu žitne kose, svetle puti i grimiznih obraza.

Bila mi je mlađa posestrima i dostojna stvaralačka partnerka.

Pisala je osećajne, pitome i senzualne pesme. Pratila se na akustičnoj gitari i pevala ih eteričnim glasom, koji je u imaginaciji uha lako mogao da se nadvije nad zdravim gelskim dolinama i ponositim kastelima na uzvisinama. Njen glas je bio kalibriran za amfiteatre i sakralne prostore, crkvice i hramove ma koje veroispovesti.

Na tren mi je sve nalikovalo na Kortasarovu literarnu junakinju Magu iz kultnog romana „Školiceˮ.

Kada sam ga prvi put video dobro sa znao ko je. Odavno je bio u mom informativnom polju i trebalo je da se samo fizički sretnemo. Čekao sam svog starog znanca iz vremena koje se ne meri ovozemaljskim aršinima, a koji će mom muzičkom i stvaralačkom poslu biti kičma zaštita i uzdanica. Prijatelj. 

Jedino nisam znao u kom će se vidu taj saveznik pojaviti. Aleksandar Milivojević stigao mi je u liku stasitog Kragujevčanina.

Veličanstvena je privilegija dijeliti prijateljstva s nekim ljudima, koji čine da ovaj svijet „ionako uzaludno lijepˮ ne bude potpuno obezljuđen. Pokušavajući da sputam vlastitu sujetu, koja priznajem – nije za potcjenjivanje, zadržaću pažnju na još dvojici  literarnih i istinskih junaka. Prvi je SAM KAO ČOPOR, Roberto Vodanović Čopor. 

Nesmireni ali porodično ukotvljeni  nomad iz Zadra. Radio je s mnogoglasjem u sebi. U njegovim nagim, hrapavim, oporim stihovima sudarala se čitava galerija ličnosti; palih junaka, otuđenika i osuđenika, gubitnika, očajnika alkoholičara, marginalaca, bludnika i bednika, narkomana i nevoljnika. Svi su padali poput padobranaca na hartiju iz njegove prezaposlene obrijane glave. 

Dodao bih da mi nalikuje na neobičan ovovremeni spoj Lotreamona i Kloda de Bisija.

Drugi je Ivica Stanković. Bio je karakteristično lep, majušan čovek hristolikog lica, s dobrotom koju je neštedmice sipao iz svog prepoznatljivog kaputića. Nije negovao zadnje misli niti je bio sposoban za takvo što. Kad sam upoznao njegove roditelje i sestre bliznakinje, razumeo sam da u takvom okrilju nije ni moglo izaći drugačije. Mnogo poverenja je odavao jer je mnogo poverenja imao. U život i u ljude. Dolazio je iz drugog vremena. Vrgorac je i danas mesto u kojem se kućna vrata ne moraju zaključavati i u kojem data reč još važi.

Ivica Stanković održavao je svake godine muzički festival na svom dobru u Kotezima. Muzika je bila njegova hrana. Sanjao je o džez festivalu koji će napraviti. Imao je istetoviranog saksofonistu na desnoj podlaktici, a u Sijetlu prijatelja s džez klubom u vlasništvu. Naoko slučajno stekao ga je u Dubrovniku. Ben Dogerti je pokušavao kao izgubljeni turista da pronađe Stradun, kada ga je spazio Ivica, tada dubrovački student. Uzeo ga je u kola, pokazao mu stari grad, odveo ga potom u Vrgorac i ostavio ga svojim roditeljima, koji nisu govorili ni reč engleskog. Međutim, umeli su Ben Dogerti i Stankovići zajedno da ćute, sasvim prijatno i prirodno. Amerikanac je ostao tamo više od mesec dana. Kasnije se rado vraćao u Vrgorac, ili je krstario sa Ivicom po balkanskim zemljama.

Dok se zajedno sa autorom „Rezervne kultureˮ i njegovim prijateljima podsjećam na jedno besmrtno druženje sa prerano preminulim najmanjim prijateljem najvećeg srca, završavam ovaj alhemičarsko- poetsko-muzički divan Miljkovićevom pjesmom „Goranˮ…

U Galeriji solidarnosti, u Kotoru, 11. avgusta 2018. godine 

Obrad Pavlović, moreplovac i knjigoplovac, povodom knjige Rezervna kultura