MILOŠ ZUBAC / МИЛОШ ЗУБАЦ

Pre ovih zloćudnih političkih tumora na našem razboljenom zajedničkom biću, pre tolikih suplemenata stvarnosti, postojalo je jedno nesimulirano bezoblačno detinjstvo na pitomim limanima, sa šminkerskom estetikom i šmekerskom poetikom. Niti sam ja ono dete, niti si ti, ali često te sretnem tamo u poslednje vreme. Razgovaramo o svemu, kao da nam nije osam godina svakom. Kao da smo ovde, kao da smo sada.

Ne mari za svoje rđave životne izbore. I pogrešni putevi vode te na prava mesta. Koja postaju kriva čim poželiš dugo da se zadržiš na njima.

Duševno sam preplanuo. Sklanjam se pod kišu. Po vreloj eteričnoj opni, hladne kapi se zagrevaju. Svaka metamorfozira u jednu prenatalnu pesmu.

Nisi li ti nevidljivu repliku svakog, ma i najmanjeg kamena što si ga voljenima o letu donosila s mora, hotimice ugrađivala u srebrni luk mosta koji će nas jednom bezbedno preneti u večnu modrinu?

Svako malo dođe vreme kada pesnik uprosti značenja. On se odrekne svojih kriptograma, verne lične straže, i nezaštićen višestrukim svodom semantike obraća se svetu. Ako ova monoznačnost bude po kalupu ljudi, svet će ga takvog prepoznati. I možda na koncu proslaviti ime autodekodiranog siromaha koji je sam sebe proterao iz raskošne kraljevine jezičkih mogućnosti. Ne bi li drugima bio bliži.

Ti i ja sreli smo se poput dva odlikovana generala, nekada nerazdvojna pitomca, s davno podeljenom novčanicom sreće, usred teške vojne, na suprotnim stranama, da kriomice od svih jedno drugom pokažemo ono pola sačuvane valute.

Beli jelen s crnim svetom u rogovima. Zao dečak savija pravu života. Osvrćeš se za hromim bogovima. U krletki sačuvana dobrota.

Nisam s početka razumeo kako ova divna novopronađena veština da lako presretnem tvoju misao i da moja misao može da se igra s tvojom sada, kao što se igraju u svemu jednaka deca nije drugo do tvoje nesebično prilagođavanje brzine ne bi li usporila dovoljno da budemo sasvim blizu, pa makar po izboru izgubila deo sebe i postala preodveć nalik čoveku koga voliš.

Firchie Think Tank Studio, 1. april, 2017, Novi Sad Onaj koji je prisustvovao koncertima Lune u Beogradu i Novom Sadu i poželeo da dostojno otisne utisak o tim događajima, izvesno se na koncu opredelio da dobrovoljno položi nejaku leksičku opremu i posve razumljivu nameru beleženja ličnih doživljaja pred vrednošću, intenzitetom i punoćom iskustva koje mu je tamo bilo dato. Zapisao je možda uvek dobrodošlu devizu kako ne postoje reči koje bi opisale ono što oseća ili je pružio komprimovan, gotovo stidljiv ali nadahnut osvrt na koncert, u znak nemerljive zahvalnosti koja bi se ipak nemuštim jezikom adekvatnije mogla iskazati. Ako se odvažio rečima da oiviči svoje impresije, zacelo je negde udenuo ove dve – magija i čudo. Pisati o Luni nije lako. Delom zato što Lunino ozračje trideset godina unazad dohvata i magnetski privlači ljude strogo profilisanih estetskih i poetskih očekivanja, koji radije dele ovo zajedničko posvećenje i ljubav prema istom bendu u tišini i zavereničko...

Album Nebo od skaja novosadskih Šinobusa bio je najbolji i najzreliji njihov album. Bio je to i ostao. Potom su snimili album zavetnog imena koji je isto to – postao. Sve što ovi daroviti ljudi urade u dogledu zajedničkih stvaralačkih poteza, najbolje je od njih. Svaki put rašire muzičke horizonte i pomere prostore koje su na pređašnjem izdanju posvojili, svaki put upotrebe novu perspektivu, novopronađenu igrivost, svaki put poslažu prepoznatljive sastojke nešto drugačije, a jedan od članova sastava autorski i interpretativno iznenadi i zasvetli. Šinobusi su bend s postojanom međuljudskom alhemijom, verno bratstvo uvezano ljubavlju prema muzici i kreaciji, grupa prijatelja u kojoj je svaki član zaseban i jednako vredan element jedinstvene muzičke formule po kojoj se razlikuju od drugih bendova u Srbiji. Deo njihove privlačnosti jeste u tome što se u muzici oseća ljudskost u svakom odsviranom i otpevanom tonu. Oseća se taj neugasivi naslov novog albuma kao magična vatra koja ih spaja...