Stray Dogg: Ništa prirodnije od ljubavi

Miloš Zubac

Postoje opšta mesta koja se javljaju u tekstovima o beogradskom sastavu Stray Dogg. Obavezni žanrovski imenitelj ‒ jedna elegantna ključna reč, potom listanje muzičkih junaka na koje se frontmen Dušan Strajnić ugledao. Identifikovanje raspoloženja koja pesme pobuđuju, uvek u prepoznatljivom registru melanholije i sete. Neretko, isticanje Strajnićeve mladosti i neusiljene harizme. Preispitivanje autorskog identiteta i profila – da li je posredi tradicionalni kantautor, markantni pojedinac s muzičkom pratnjom ili je to srčana pumpa pravog, složenog muzičkog organizma koji zovemo grupom. Najposle, kada je autor nadahnut, opšte mesto je emotivno intoniran tekst, pisan u povišenoj temperaturi. Privrženici ovog sastava bukvalno padaju u ljubav prema muzici koju čuju. Doslovna prevedenica engleskog izraza, mada bi verovatnije bilo da se sve događa u suprotnom smeru. Ljudi se uz njihove pesme ka ljubavi uspinju. 

Stray Dogg je voljen bend. Pre nego popularan, zato što je ovo potonje uvek relativno ‒ zavisi od tačke posmatranja i samog kriterijuma. Gledajući sa urbanih muzičkih ivičnjaka, po kojima se dobrovoljno ili iznuđeno kreću mnogi sastavi i kantautori u Srbiji, Stray Dogg su opšteprihvaćena vrednost. Kolektivno potvrđena kulturna činjenica. Posmatrajući iz avenije medijski dominantnih sadržaja i nametnutih kulturnih vrednosti, oni su još autentična i uticajna supkultura. Ne može se masovno voziti Tajanstvenim vozom, ali se može povećati broj vagona. Sve više putnika namernika ulazi u magičnu gvozdenu diližansu upravo zbog grupe Stray Dogg. I sve se više mladih, zahvaljujući Strajnićevom bendu, upoznaje s mitskim prerijama i prostranstvima američkog rokenrola. Sve to, na radost onih starijih, koji su u Srbiji dugo čekali pozvanog muzičkog junaka da probudi u njima drage muzičke svetove i učini ih dovoljno atraktivnim i vidljivim za druge. 

Ako je ovako s popularnošću, ljubav prema grupi Stray Dogg ne da se relativizovati budući da je ona, kada se jednom desi, apsolutna. Iz ove ljubavi porodi se i poneki dobronamerni kritički tekst o njihovom novom albumu – tamo gde se ona učini izneverenom. Tačnije, kada se izneveri žarka zaljubljenost i precizno omeđen horizont očekivanja. Zrela ljubav ipak podrazumeva trajnu naklonost i bezuslovno prihvatanje promena u drugome.  

Album Come Along Wind jeste mesto promene.

Dušan Strajnić pomirljivo bi prihvatio česta poređenja sa umetnicima koje voli i koji ga jesu formirali kao autora. Jedan je od najzapaženijih i najdoslednijih promotera amerikane u srpskoj muzici. Međutim, nijedan stvaralac ne ljubi maske koje mu se lepe za lik, niti može dugo da nosi isti žanrovski kaput. To je zato što umetnici rastu, poput dece. Dobar će krojač uvek ponovo uzeti meru staroj mušteriji zato što zna da poznate mere ne moraju važiti doveka. Tako su se i Strajnićeve autorske i interpretativne mere promenile, narasle su, kao što se izmenila stilska fizionomija celog njegovog sastava.

Uobičajeno je da se pažnja poklanja Dušanovom sugestivnom, suptilnom a porobljavajućem glasu. I taj je glas ovde evoluirao, ojesenio, dobio na dubini i izražajnosti. Postao je muževan, a nije prestao da bude eteričan. Stekao je novi kvalitet, a nije izgubio stari. Njegovi su stihovi postali snažniji, zagasitiji, citatniji i ponegde sudbinski obremenjeni. Otvorila su se cela motivska polja – naslovna pesma upečatljiv je omaž predačkoj osećajnosti i internacionalnom folklornom duhu. Vetar koji se simbolički zaziva kao prijatelj, posrednik do nedostupne drage, najposle i pobednik u ljubavnom suparništvu, karakterističan je za usmeno pesništvo i uspomene na doba mladosti čovečanstva. Totemistički prizori na imaginativnom omotu albuma, naročito detalji jahanja moćnih životinja, dolaze iz istog vrela arhajske umetnosti.

Muzička postelja za Strajnićeve stihove takođe je drugačija. Namestili su je mahom isti ljudi koji su s njim potpisali prva dva izdanja. Isti ljudi o kojima se premalo piše i čiji je trud u razvijanju idealnog muzičkog rezonatora za Strajnićev glas nedovoljno istican. Come Along Wind jeste mesto promene i za njih ili možda pre – za percepciju slušalaca kada je reč o značaju ostalih članova sastava Stray Dogg. Pogotovo je ovde primetan doprinos gitariste Marka Ignjatovića. Ako se njegovo sviranje na prethodnim albumima svodilo na ukusno i nenametljivo aranžiranje kulise za glavnog scenskog aktera, ako je pretežnije bilo nijansiranje nego kolorisanje, sada je to preovlađujuća boja u paleti zvukova, sasvim ravnopravna boji Strajnićevog glasa. Primetno stilsko odmicanje od ranije utvrđenog žanrovskog modela Dušan Strajnić nije izveo sam, Ignjatović je tu, uz dinamičnu ritam sekciju, odigrao najvažniju ulogu. Na trenutke elegantan kao Maurice Deebank, na trenutke u neočekivanom ali dobrodošlom postrok raspoloženju, između atmosferičnog i soničnog, stišanog i gromkog, ovaj je gitarista u korak ispratio pomenutu evoluciju u Strajnićevom pevanju. Možda ju je čak, promenom svog pristupa, izazvao.

Come Along Wind ne mora da se proslavlja kao najbolji album ovog benda. On to sasvim sigurno jeste, ali oglašavanje i ređanje albuma po hijerarhiji vrednosti dugoročno ne donosi korist nijednom sastavu. Ovo je album koji će pre svega suvereno pobiti ona opšta mesta s početka – ne mora Stray Dogg obavezno da svira amerikanu, niti mora muzikom uvek izazivati ista osećanja. Dušan Strajnić ne mora se uporno doživljavati kao večiti dečak, jer on to nije. Prestaće jednom i upoređivanje s drugim pevačima. Neće se više pitati da li je on u stvari prikriveni rasni kantautor – Come Along Wind konačno jeste izbalansirani zajednički trud i Stray Dogg sada jeste pravi organski sastav. S druge strane, ono što se zacelo neće promeniti u budućim tekstovima o njima, jeste dubokoemotivno pismo. I dalje će se pisati vrelim srcem, pre nego hladnom glavom.

Zato Come Along Wind valja prosto voleti.

Za one koji su u dosluhu sa ovim bendom, ništa prirodnije od toga.