Пређи на главни садржај

Stray Dogg: Ništa prirodnije od ljubavi



Miloš Zubac



Postoje opšta mesta koja se javljaju u tekstovima o beogradskom sastavu Stray Dogg. Obavezni žanrovski imenitelj jedna elegantna ključna reč, potom listanje muzičkih junaka na koje se frontmen Dušan Strajnić ugledao. Identifikovanje raspoloženja koja pesme pobuđuju, uvek u prepoznatljivom registru melanholije i sete. Neretko, isticanje Strajnićeve mladosti i neusiljene harizme. Preispitivanje autorskog identiteta i profila – da li je posredi tradicionalni kantautor, markantni pojedinac s muzičkom pratnjom ili je to srčana pumpa pravog, složenog muzičkog organizma koji zovemo grupom. Najposle, kada je autor nadahnut, opšte mesto je emotivno intoniran tekst, pisan u povišenoj temperaturi. Privrženici ovog sastava bukvalno padaju u ljubav prema muzici koju čuju. Doslovna prevedenica engleskog izraza, mada bi verovatnije bilo da se sve događa u suprotnom smeru. Ljudi se uz njihove pesme ka ljubavi uspinju. 
Stray Dogg je voljen bend. Pre nego popularan, zato što je ovo potonje uvek relativno zavisi od tačke posmatranja i samog kriterijuma. Gledajući sa urbanih muzičkih ivičnjaka, po kojima se dobrovoljno ili iznuđeno kreću mnogi sastavi i kantautori u Srbiji, Stray Dogg su opšteprihvaćena vrednost. Kolektivno potvrđena kulturna činjenica. Posmatrajući iz avenije medijski dominantnih sadržaja i nametnutih kulturnih vrednosti, oni su još autentična i uticajna supkultura. Ne može se masovno voziti Tajanstvenim vozom, ali se može povećati broj vagona. Sve više putnika namernika ulazi u magičnu gvozdenu diližansu upravo zbog grupe Stray Dogg. I sve se više mladih, zahvaljujući Strajnićevom bendu, upoznaje s mitskim prerijama i prostranstvima američkog rokenrola. Sve to, na radost onih starijih, koji su u Srbiji dugo čekali pozvanog muzičkog junaka da probudi u njima drage muzičke svetove i učini ih dovoljno atraktivnim i vidljivim za druge. 
Ako je ovako s popularnošću, ljubav prema grupi Stray Dogg ne da se relativizovati budući da je ona, kada se jednom desi, apsolutna. Iz ove ljubavi porodi se i poneki dobronamerni kritički tekst o njihovom novom albumu – tamo gde se ona učini izneverenom. Tačnije, kada se izneveri žarka zaljubljenost i precizno omeđen horizont očekivanja. Zrela ljubav ipak podrazumeva trajnu naklonost i bezuslovno prihvatanje promena u drugome.  
Album Come Along Wind jeste mesto promene.
Dušan Strajnić pomirljivo bi prihvatio česta poređenja sa umetnicima koje voli i koji ga jesu formirali kao autora. Jedan je od najzapaženijih i najdoslednijih promotera amerikane u srpskoj muzici. Međutim, nijedan stvaralac ne ljubi maske koje mu se lepe za lik, niti može dugo da nosi isti žanrovski kaput. To je zato što umetnici rastu, poput dece. Dobar će krojač uvek ponovo uzeti meru staroj mušteriji zato što zna da poznate mere ne moraju važiti doveka. Tako su se i Strajnićeve autorske i interpretativne mere promenile, narasle su, kao što se izmenila stilska fizionomija celog njegovog sastava.
Uobičajeno je da se pažnja poklanja Dušanovom sugestivnom, suptilnom a porobljavajućem glasu. I taj je glas ovde evoluirao, ojesenio, dobio na dubini i izražajnosti. Postao je muževan, a nije prestao da bude eteričan. Stekao je novi kvalitet, a nije izgubio stari. Njegovi su stihovi postali snažniji, zagasitiji, citatniji i ponegde sudbinski obremenjeni. Otvorila su se cela motivska polja – naslovna pesma upečatljiv je omaž predačkoj osećajnosti i internacionalnom folklornom duhu. Vetar koji se simbolički zaziva kao prijatelj, posrednik do nedostupne drage, najposle i pobednik u ljubavnom suparništvu, karakterističan je za usmeno pesništvo i uspomene na doba mladosti čovečanstva. Totemistički prizori na imaginativnom omotu albuma, naročito detalji jahanja moćnih životinja, dolaze iz istog vrela arhajske umetnosti.
Muzička postelja za Strajnićeve stihove takođe je drugačija. Namestili su je mahom isti ljudi koji su s njim potpisali prva dva izdanja. Isti ljudi o kojima se premalo piše i čiji je trud u razvijanju idealnog muzičkog rezonatora za Strajnićev glas nedovoljno istican. Come Along Wind jeste mesto promene i za njih ili možda pre – za percepciju slušalaca kada je reč o značaju ostalih članova sastava Stray Dogg. Pogotovo je ovde primetan doprinos gitariste Marka Ignjatovića. Ako se njegovo sviranje na prethodnim albumima svodilo na ukusno i nenametljivo aranžiranje kulise za glavnog scenskog aktera, ako je pretežnije bilo nijansiranje nego kolorisanje, sada je to preovlađujuća boja u paleti zvukova, sasvim ravnopravna boji Strajnićevog glasa. Primetno stilsko odmicanje od ranije utvrđenog žanrovskog modela Dušan Strajnić nije izveo sam, Ignjatović je tu, uz dinamičnu ritam sekciju, odigrao najvažniju ulogu. Na trenutke elegantan kao Maurice Deebank, na trenutke u neočekivanom ali dobrodošlom postrok raspoloženju, između atmosferičnog i soničnog, stišanog i gromkog, ovaj je gitarista u korak ispratio pomenutu evoluciju u Strajnićevom pevanju. Možda ju je čak, promenom svog pristupa, izazvao.
Come Along Wind ne mora da se proslavlja kao najbolji album ovog benda. On to sasvim sigurno jeste, ali oglašavanje i ređanje albuma po hijerarhiji vrednosti dugoročno ne donosi korist nijednom sastavu. Ovo je album koji će pre svega suvereno pobiti ona opšta mesta s početka – ne mora Stray Dogg obavezno da svira amerikanu, niti mora muzikom uvek izazivati ista osećanja. Dušan Strajnić ne mora se uporno doživljavati kao večiti dečak, jer on to nije. Prestaće jednom i upoređivanje s drugim pevačima. Neće se više pitati da li je on u stvari prikriveni rasni kantautor – Come Along Wind konačno jeste izbalansirani zajednički trud i Stray Dogg sada jeste pravi organski sastav. S druge strane, ono što se zacelo neće promeniti u budućim tekstovima o njima, jeste dubokoemotivno pismo. I dalje će se pisati vrelim srcem, pre nego hladnom glavom.
Zato Come Along Wind valja prosto voleti.
Za one koji su u dosluhu sa ovim bendom, ništa prirodnije od toga.

Коментари

Популарни постови са овог блога

IVICA BEGIN STANKOVIĆ

Prvi put je doputovao u Novi Sad s jeseni 2008. godine. Prethodno smo razmenjivali pisma. Bio je karakteristično lep, majušan čovek hristolikog lica, s dobrotom koju je neštedimice sipao iz svog prepoznatljivog kaputića. Nije negovao zadnje misli, niti je bio sposoban za tako što. Kada sam upoznao njegove roditelje i sestre blizanke, razumeo sam da u takvom okrilju nije ni moglo izaći drugačije. Mnogo poverenja je odavao jer je mnogo poverenja imao. U život i u ljude. Dolazio je iz drugog vremena. Vrgorac je i danas mesto u kojem se kućna vrata ne moraju zaključavati, u kojem data reč još važi, u kojem se deca mogu do noći bezbrižno igrati na ulici. Tako smo se sreli kada je stigao u Novi Sad i tako smo se rastali u Vrgorcu, kada se četiri godine kasnije odjavljivao iz ovog života. S mnogo uzajamnog poverenja.   Kada bih mu slao pisma, govorio mi je da obavezno dodam očevo ime kraj njegovog, kako bi poštar odmah znao koji je Ivica Stanković. Bilo ih je nekoliko u Vrgorcu, čak i u istoj…

Miloš Zubac : Na kraju dana, jedino biva važno koliko si bio dobar prema sebi u drugome i prema drugome u sebi

Ono što pamtim vrlo dobro kada smo razgovarali nekih godina ranije o tvojoj zbirci poezije Flor Y Cantoˮ, tada si rekao kako čovek prema životu treba kraljevski da se ophodi, prema svemu što u životu sreće. Tvoja novazbirka poezije se zove Kralj na kiši’’. Volela bih da razgovor otvorimo pričom o kralju i kraljevskom ophođenju. Šta za tebe predstavlja figura kralja? Šta znači ophoditi se kraljevski? I treće, ali ništa manje važno, naprotiv, koja je pozicija Kralja na kiši?
„Dobrog čoveka krase kraljevska osećanja i rečnik siromaha.
Mnogi siromah u duši govori kao kralj.ˮ


Počnimo razgovor stihovima, tebi i meni je to sasvim prirodno. Zapis pripada prozaidama o dobrom čoveku, koje sam beležio nešto posle knjige „Flor Y Cantoˮ koju pominješ. Te su mi lirske proze izuzetno drage, sećaju me na bliskog libanskog umetnika Džubrana. Na drugom mestu stoji:
„Dobar je čovek sam i kraljevski nosi samoću
(orao nije u jatu, zato ga ne sledi niko). Ima da uteši mnoge,
jer svoje utehe nema: Gospodu on j…

Obrad Pavlović: Poezija se brani muzikom

U nekim davnim vremenima, koja s nostalgijom pominjemo kao srećnija, velikan sovjetske i svjetske poezije Josif Brodski, bio je izložen neviđenom progonu zbog besposličarenja i skitnje. Uzaludno se pred tužiteljem branio, odgovarajući na podsmješljivo pitanje čime se vi mladi gospodine bavite – odgovarao je da piše poeziju. Ma pisanje poezije može biti hobi, a nipošto društveno korisni rad. Poeta je osuđen na višegodišnje progonstvo. Brojne književne nagrade, između ostalih i Nobelova, kao i svjetska slava samo su jedan od dokaza da je Brodskog odbranila poezija. Ukoliko ne postoji nekakav zagrobni život, onda je dokaz ljudskog trajanja samo ono što ostane u sjećanjima ljudi. Zbog toga sve češće i sve intenzivnije mislim da je upravo poezija posljednji bastion odbrane od trivijalnosti i od sveopšte banalizacije u koju je zapalo sveukupno ljudsko bitisanje. Imamo izuzetnu sreću da je večeras s nama Miloš Zubac. Kad želim da ga predstavim, za tenutak zastanem jer ne znam kojim redoslije…