MILOŠ ZUBAC / МИЛОШ ЗУБАЦ

Пјесник, музичар и чувар живе ријечи између традиције, музике и савременог свијета. НАДСТРЕШНИЦА – новембар 11, 2024 Када се очај стисне у пест, враћа се Сонет шездесет шест да нас сети како никуда нисмо стигли а мислимо да сви смо грабежу људском видели мере. Дете, побожан, човек без вере, сједињени под истом стрехом у смрти дозваној похлепе грехом оних што рећи ће – нисам крив. Наша су сенка, наша метастаза политичари без оба образа, грамзивих утвара црни сазив. Пала је надстрешница и на нас, само нам није откривен час. Постоје пјесници којима је музика додатак поезији и музичари којима је стих средство изражавања. А постоје и они код којих се те двије форме више не могу раздвојити. Милош Зубац припада овој трећој врсти. Код њега поезија не престаје онда када се отпјева, нити музика почиње тек онда када се стих заврши. Између једног и другог постоји простор у којем настаје његов препознатљив ...

  Плитак простор у грудима а ваља надисати свет. У сваком даху тебе има, биће да је остао завет који смо једно другом дали, не знајући ко смо заиста. И макар смо тешко пали, срца су нам сада чиста. Морало је да се плати, чиме друго него здрављем. Дишем док се небо злати. Однекуд се чује славље.

Depending on their authenticity and where they live in the world, it sometimes becomes an unavoidable task for artists to reflect the times in which they live. Serbian singer-songwriter and poet MILOŠ ZUBAC finds himself at the centre of his country's political times, after losing his job in the provincial government as a result of supporting the student protests sweeping across his country. He has been unemployed ever since. The subsequent album, Vremena Vučja (Time Of The Wolf) ( https://miloszubac.bandcamp. com ) is brave, purposefully uncompromising and defiant as well as having Zubac's trademark reach for beauty and thought-provoking words in equal measure. Lyrics for the songs are drawn from a book of Zubac's poetry, A Smrt će Doći Iznenada (A Death Will Come Suddenly) published earlier this year. As you might imagine just from the titles of these works, the times they reflect are not superficial ones. Zubac deals with the fate of various individuals caught up in the ...

У једном од својих недавних гостовања у онлајн медијима, Мило Ломпар закључио је разговор с домаћином карактеристичном поруком: „Морамо бити истрајни. Није ово фудбалска утакмица. Ово је једна утакмица на вечност а нама је пала ова деоница да је пређемо и треба је прећи што истрајније. ” Ту је мисао изговорио уобичајено мирно, одмерено, готово нехајно, а може бити да нема важније мисли у овом и ма којем другом тренутку наше политичке садашњице. Три изговорене реченице које недвосмислено упућују на Ломпарово духовно исходиште, историјско, енергетско и поетско врело косовског предања у српском памтивеку. Три овде записане реченице којима је, у догледу сопствене интегралистичке перспективе и способности универзалног разумевања појединачних догађаја, овај универзитетски професор књижевности одговорио на питање зашто га нема на студентској листи поводом коначно расписаних парламентарних избора у Србији. Свест о утакмици на вечност јесте историјска свест, рођена у завичају трагедиографског ...

Спасавање једне куће која је припадала грађанској породици с поштено изграђеним угледом и чистим образом – Куће Милановића у Бањалуци, а којој је још у прошлом столећу било намењено рушење – и њено преображавање у аутентичан дом српске културе где се традиција и инвенција најприродније срећу и прожимају, јесте херојски чин у времену које отворено потцењује и унижава вредност сваког јунаштва. Није ту само кућа спасена, него се целокупна наша култура у Републици Српској склонила у овај заклон да брани оно што се још бранити може пред општим политичким бездухом који се јавно цинично дичи националном баштином док је у исти мах својим поступцима пародира, подсмева јој се и разара је. У том смислу, Кућа Милановића, у првој години свог постојања као јединственог културног средишта, не може а да не понесе бреме последњег упоришта, али не може ни да не донесе наду у другачије, васкрсавајуће сутра. Да буде тако, старао се и стараће се надаље колико буде у његовој снази Душко Певуља, по указаном ...

Ратник није ратар. Косац је.   Не тумачи га из своје удобне домаје.   Ако ниси био у црном откосу, ако ниси и сам у зло доба косио, ћути.   Запали свећу.   Помоли се за његове пластове и три пута толико за њега самог.   7. септембра 2026.   Стеван Алексић: Велики косач, 1918.

Почетак Новог Сада – пише на уласку у град. Тамо где ретка преостала стабла држе мртву стражу пред злоћудним надирањем бетона. Крај му не може обележити табла. Крај му није у ширини, није у километру, није у мери, него је у мори која је црња од црног црнила. Што је у сну једном започело, кошмаром се завршило. 28.12.2025.

Кристално мисле, тешко изговоре, с гравитацијом тела се боре.   Приони ухом, људски додирни, у свом треперењу они су мирни.   А душа твоја наједном је беља, био си у присуству учитеља. Винсент ван Гог: Звездана ноћ

Nisam kvalifikovan da dam stručnu, pa ni „stručnu” analizu – ekspertski hladnu, preciznu, koja će objektivno sve potanko raščlaniti, rastaviti, opisati, pa ponovo sastaviti, mogu samo govoriti o tome kako ove reči i ova muzika, lepota koju je iznedrila ova odabrana družina, deluju na mene. Ja sam u povlašćenom položaju, većinu tih imena, navedenih ispod pesama, poznajem, mogu da ih zamislim dok su stvarali ovu krasotu. Nisam iznenađen, ali sam iznova oduševljen. Vidim svakoga, posebno jasno vidim kakvu su zaleđinu utkali u ovu zajedničku lepotu – pre svih braću, posebno Svetozara, našeg Garta Hadsona, pa mog imenjaka, osećajnog bluzera, tvoje, Milenu i Draganu (i Pera sa balkona), pa Sonju i Milanku, te Nemanju, koji je suptilnim dodirom šansonijera sve to zaokružio... Tekstovi su osnova i početak. Promišljena, a osećajna slika društva, najčešće mračna, u kontrastu sa ličnim planom, toplim i sigurnim, zahvaljujući žrtvama naših dragih. Muzika se nadovezala, a niko drugi je ne bi bolje ...

Zubac je čovek koji nije za ovo vreme. Posebno ne za ovo vučje vreme. Čovek izvan vremena koji svetli kao moralna vertikala našeg društva u propadanju. Čovek koji je izbaždaren na ranohrišćanska načela skromnosti, solidarnosti i dobrote, ali i na istrajnost i rezilijencu. Monah podvižnik u opštežiteljnom svetu. Pošto znam čoveka, znam da mu se neće svideti ova moja „preterivanja” ali neko to mora da kaže. „A smrt će doći iznenada, poravnaće svakom zeman, da namiri svoje, mada, niko neće biti spreman…” a dok ne dođe treba da stanemo i razmislimo: građanisti bez vere i vernici bez građanstva, svetina lišena mere i božjega poznanstva, svi pametni i svi znaju šta je dobro a šta nije, u tuđe cipele ne staju , niko u stid da se skrije. Tako počinje ovaj Zubčev album a kad tako jako počne, zaista se pitam gde će završiti. Na prvi pogled duhovita, a u stvari bolno istinita pesma „Idemo ća” nas vraća u devedesete, ali taj povratak ne budi nostalgična osećanja, naprotiv. „Enkaustika srebra” m...

Толико сам свикао на тугу да морам вежбати радост. Не треба причу другу да прича нова младост   већ зрелост моја на жилету света избријана, свежа и свест да сам на планету дошао као неко ко је нежан   зато што верује у свој извор. Толико сам свикао на тугу да је тешко пуштам од себе,   али остаје мој избор да се у овом животном кругу разрешим од ње и од тебе.

Драги Милоше, у твом најновијем кантауторском албуму Времена вучја , објављеном маја ове године, пева се и о прастаром проблему хипокризије и зулума – бесправља, који оставља трага на емотивни свет сваког бића. Рекло би се да још негде од осамдесетих живимо у друштвеној клими где је дисиденција махом ствар спектакла и самопромоције. Као аутор који негује суптилно критички и лирски, али ипак рвачки однос спрам збиље, колико је за књижевни живот битна спремност да се плати цена за уверења? Постоји у сваком дисидентском искуству изазов гордог уздизања изнад средине која је казнила и одбацила уметника. У човеку се донекле природно згушњава осећање да је стигматизован зато што је бољи, зато што види јасније него други и зато што неће да прећути оно што види. То јесте највеће искушење за оглашеног културног отпадника и одметника – да се не поклони таквом осећању у себи, да се одупре бујању сопствене жртвене самоважности и елитизма, да не сања како га је данашња политичка констелација нагрд...

Човек се Богу у стварању приближава. Свако је овде начинио нешто. И када човека уклоне из живота, насилно, у рату, макар их водио страх – они ће нас ако ми нећемо њих – отима се присуство и дах некоме ко је већ нагомилао успомене, накупио благослове и укоре, стигао да погоди и погреши, могао да заволи и замрзи, успео да посеје и пожње, да посади лужњак и подигне кућу, да се понада и разочара, у својим младунцима да се огледа, зори да се радује и од ноћи да стрепи. Каже се зато – убити Бога у некоме. Остају његови почеци без наставака и крајева, само не онај који је на изворима стајао.   Али када дете у истом рату, по истој сили, откину од живота, тада унапред убијају цео један свет који се није ни усправио, поништавају једну будућу прву љубав, газе један свети сан и отимају право на стварање, трајање и сећање ономе коме би требало да се поклоне, јер речено је да најмањима припада обећано царство. Каже се тада – уби...