МИЛО ЛОМПАР – ИГРАЊЕ НА ВЕЧНОСТ

У једном од својих недавних гостовања у онлајн медијима, Мило Ломпар закључио је разговор с домаћином карактеристичном поруком: „Морамо бити истрајни. Није ово фудбалска утакмица. Ово је једна утакмица на вечност а нама је пала ова деоница да је пређемо и треба је прећи што истрајније.” Ту је мисао изговорио уобичајено мирно, одмерено, готово нехајно, а може бити да нема важније мисли у овом и ма којем другом тренутку наше политичке садашњице. Три изговорене реченице које недвосмислено упућују на Ломпарово духовно исходиште, историјско, енергетско и поетско врело косовског предања у српском памтивеку. Три овде записане реченице којима је, у догледу сопствене интегралистичке перспективе и способности универзалног разумевања појединачних догађаја, овај универзитетски професор књижевности одговорио на питање зашто га нема на студентској листи поводом коначно расписаних парламентарних избора у Србији. Свест о утакмици на вечност јесте историјска свест, рођена у завичају трагедиографског генија антике а сасвим дозрела у литургијском православном хришћанству, иста она којом је располагао Андрић када је свој незаборавни запис о Његошу као трагичном јунаку косовске мисли отворио реченицом: „Ова је драма почела на Косову”.

Ако се сада, одавде гледајући, вратимо на београдску Славију и Ломпаров шестоминутни говор на Видовдан прошле године, после којег су многа уста заграктала како нас не могу наопаки славогубитнички митови водити у европску будућност, и ако урачунамо данашње сазнање да студенти који су професора тада позвали да им се обрати на великом протестном митингу нису доцније желели његово име на својој изборној листи, онда сâм говор са истакнутим елементима избора, издаје и подвига као темељним компонентама косовског опредељења постаје још вреднији – било у смислу општег обрасца који се увек у новим издањима понавља, било као један моменат у личној драми поједница који се опредељује. Дакако, студентско формално одрицање од Ломпара не може се звати издајом јер њему ништа није било обећано нити је ишта од студената тражио, али избор и подвиг човека који остаје бивају значајнији и виднији. Увек у дослуху с почившим митрополитом Амфилохијем Радовићем који је умео да буде и духовни ратник и лирски песник и тајновидац, Мило Ломпар је своју јавну професорску беседу на Славији обликовао у духу почетка једне Радовићеве песме – „Видовдане мој очињи виде / Тобом видим што други не виде”. Одабравши косовски подвиг и задужујући се добровољно као учесник у том подвигу, Ломпар се делатно супротставио царству лажи које се нама у континуитету враћа као изазов, бивајући обједињено нападан са сваке стране тог царства, како у Србији тако и изван ње, од академских придика до варварско-пучких увреда, потврђујући језиво запажање Умберта Ека о интернету као простору у којем се глас бахатог идиота рачуна колико и глас нобеловца.

Ломпар је – целе године за нама сведоче – за такво искуство изложености и медијског разапињања био и остао необично приправан. Педантно је бележио сваковрсне нападе и увреде и аргументовано писмено одговарао на њих о чему је оставио трага у новом, бањалучком издању књиге Манекени лажи. За једног интелектуалца данашњице несвакидашње незаинтересован за материјалну корист, волонтерски ангажован у Задужбини Милоша Црњанског и Српској књижевној задрузи, Ломпар унеколико подсећа на Арчибалда Рајса на којег се Пашић жалио својим сарадницима како му је три пута нудио новац а овај је три пута одбио, питајући се шта хоће тај човек. Из позиције менталитета који у искреном чуду поставља такво питање, а који је једносуштан данашњем политичком менталитету, заиста се и Ломпаров избор да неодступно буде „сâм и мученик на овим стијенама, као Прометеј на Кавказу”  – како је Андрићев трагични јунак косовске мисли знао да завапи – може интерпункцијски означити упитником. Међутим, одговор на питања из света ниже резолуције и кварљивог етичког квалитета не може се пронаћи унутар истог нивоа разумевања стварности. Он увек природно долази из више јаве, из простора Видовданске етике која Небеско претпоставља Земаљском, а коју је из народног разумевања косовског завета философски артикулисао професор Милош Ђурић, јунак Ломпаровог видовданског говора на Славији.

То ће рећи да у времену озваничених орвеловских релација ниско је високо, лаж је истина, приватно је јавно, усред дубоке поринутости у зло које из своје неизбежне баналности мрзи и уништава силно жељену аутентичност, сопственим опредељењем за косовски избор, а то значи доследну службу вишем духу спрам податости корупцији материје, Мило Ломпар потврђује континуитет таквог избора у памћењу народа којем припада. Свесно бивајући делом тог континуитета, он је само привидно сâм – претходе му његови професори и знамените претече у српској култури, које су себе у другом времену једнако уложиле у живу традицију косовског подвига. С друге стране, човек који је спреман да истрпи небројене увреде и погрде, подсмехе и подвале, онај је који обично зна да се таштина најсигурније тако разрешава власти над њим. Лазарево духовно опредељење има двосмерно дејство – према споља и према унутра – и како се тим избором мења набоље свет изван поједница, преображава се и свет унутар њега. Православном симболиком предочено, у добу општег конформизма у којем се сваки човек труди да некако утекне са сопственог крста, онај који својом вољом за крст пријања свакако види што други не виде.

Напослетку, занимљиво је а зацело није случајно што овај неочекивано истрајни и доследни устаник против лажи као врховног норматива наше стварности долази из српске књижевности баш онда када се чини да се она свела на тужне поданичке и сарадничке рефлексе политике на власти, када се интегритет продаје за новац, књижевне награде и функције – у народу би се рекло да се вера замењује за вечеру – када изгледа како нико ништа не чита а свако има тврдо мишљење о непрочитаном. Може бити да ће се наша књижевност и култура искупљивати искуством Ломпаровог отпора и свесне рововске борбе за истину којој је он свакако најближе приступио – чим га уједају у свим бојама нашег политичког спектра. И баш ту, у Ломпаровом дохвату објективне истине коју је изузетно исказао у Духу самопорицања, лежи склупчана највећа опасност и потенцијална слабост у његовом поступању и ангажованом иступању. Данас већ сви папагајски репродукују како довољно пута поновљена лаж постаје истина, али нико не казује како може да важи и супротно – ако се истина превише понавља, у перцепцији људи она зна да се преметне у лаж. Људи не воле да им се истина предочава, они је једноставно морају открити и освојити сами. Тада истина заиста постаје њихова и почињу да живе с њом. У тој слабости и опасности, међутим, налази се и обавезни састојак косовске драме сваког појединца, па тако и Мила Ломпара. Трагизам без којег нема истинског учествовања у завету. Својим архетипским непристајањем на лаж, Ломпар је показао да га та чаша неће мимоићи и да је он спреман да је испије до краја.

Милош Зубац

У Новом Саду

15. септембра 2026.

(Српски преглед, Центар за српске студије, Бањалука)

Пред ћелијом Гаврила Принципа у Терезину