Када смо се моја мала породица и ја досељавали на новосадску Грбавицу, један нови сусед а стари знанац из заједничких радијских дана необавезно нам је пожелео добродошлицу уз коментар да у овом крају живе само уметници и дилери. Трећу категорију, веома уочљиву – навијаче Фудбалског клуба „ Војводина ” – није помињао. Уметнике смо лако могли да препознамо, човек уосталом увек себе у другоме тражи и проналази. Дилери су нам, по истом закону, готово сасвим промакли. Један од наших комшија био је нарочито упечатљив. Зоран Алвировић Кина и ја знали смо један за другога, али није било прилике за сретања све док се нисам нашао у његовом сокаку с намером да се ту у наредним годинама задржим. Име албума његовог музичког састава Апсолутно романтично – Наша улица у небо се пење – одговарало је управо оном осунчаном и озелењеном делу улице у који смо се доселили, где смо најчешће сретали Кину, увек у карактеристичном брзоходу, као да је у журби да се што пре врати своме дому и својој ...
