MILOŠ ZUBAC / МИЛОШ ЗУБАЦ

Zaludni zapisi, 27. mart 1992 , petak Hoće li se ovog leta dečaci bacati u virove Neretve u Mostaru, kako skakati sa sredine Mosta, šta ako padnu na ovu ili na onu stranu reke? Jer Mostar se, čujem na radiju, deli. Sa jedne strane Neretve je njihov, a sa druge strane naš. Njihovi su Rondo i Tabhana, naš Kujundžiluk do Starog mosta, njihova je Radobolja i hotel „Ruža ” , naš je hotel „Neretva ” sa onim čuvenim terasama nadnetim nad Neretvu, njihovi su parkovi, naš je Šantićev spomenik i Šantićev grob, njihovo je ono što nije naše, a naše je ono što nije njihovo. Pola moje mladosti je njihovo a pola je naše. Pola ničega je ničije a pola ničega je nečije? Da samo ne bude tako, da se ova zloguka rečenica ne postvari! Crne zore posvud sviću, moj Mariću! Crna leta, crne zime, pobratime! Ovako bi zalelekali u Bosanskom Petrovcu i u Grahovu. Sve nas je i svud nas je jad spopanuo. Svaka nada u opstanak kakve-takve Jugoslavije, izgovorena, bilo gde, ispada deplasirana. Ali volim da pročitam da ...

Novi Odmetnici – vrhunski kantautori iz regiona uradili su projekat „Iznad tame”, koji je rezultirao nedavno objavljenim istoimenim CD-om, posvećenim velikom čileanskom kantautoru Viktoru Hari koji je 16. septembra 1973. godine mučki ubijen na stadionu u Santijagu, kao žrtva Pinočeovog nasilja. Viktor Hara je od onih umetnika koji su svojom smrću zadobili snagu planetarnog simbola van vremena, čoveka koji je izborima koje je načinio pred zlom i za nove generacije postao simbol otpora svim vrstama diktatura. Povodom pola veka od smrti čuvenog narodnog pesnika, projekat je osmislio Miloš Zubac, književnik i kantautor iz Novog Sada. Stihove „pjesama za Haru” ispisao je bosanskohercegovački pesnik Mehmed Begić, a muziku su komponovali i izvode kantautori iz Slovenije, Hrvatske, BiH, Srbije i Crne Gore, od ranije poznati kao regionalni muzički kolektiv Novi Odmetnici.   Zubac je doktorirao na Katedri za srpsku književnost i jezik. Objavio je deset knjiga, od kojih je šest pesni...

Први пут сам отпутовао у Вргорац и Котезе с пролећа 2009. године. Са мном и за мном запутили су се Соња Шешлија, Милош Дробњаковић, Вања Срдић и Невена Стефановић. Сапутник је био и Синиша Младеновић, мој доброћудни маштовити пријатељ из детињства, коме сам по јунаку једне детиње враголанске серије из романтичног доба црно-беле кинематографије наденуо надимак ‒ Симица. Деминутив за снажног и стаситог момка с детињом душом. Пошао је у улози фотографа, а имао је да одигра важнију улогу на фестивалу. У Далматинској Загори, сасвим одомаћен, чекао нас је Александар Миливојевић Кум. За разлику од Новог Сада и даљине од десетак часова тумбања по српској и херцег-босанској земљи, Котор Вргорцу није стајао толико далеко. Када сам преко Мостара, Имотског и Љубушког коначно ушао у прелеп медитерански мали град, видео стогодишњу кућу Станковића у Котезима, упознао Ивичине родитеље и сестре близанке, срео радознале окупљене мештане, осетио сам да сам се управо вратио своме другом дому за који ...