MILOŠ ZUBAC / МИЛОШ ЗУБАЦ

Nema ničeg prirodnijeg od toga da početak pesme Moonshiner’s Dream , u stišanom, odmerenom otvaranju dvostruke ploče beogradske grupe Glib, u trenutku snažno asocijativno poveže slušaoca s velikom pesmom I Don’t Want to Talk About It Denije Vitena i Jangove prateće družine Crazy Horse. Niti ima nečega primerenijeg od toga da završnica istog dvoglavog albuma – osmominutna distorzivna tutnjava I Went Down To The Office , pesma koju bi muzički tumači staroga kova i sveta sigurno nazvali epskom, opet u trenutku, jednako snažno poveže slušaoca s koncertnom snagom albuma Live at Raji’s grupe The Dream Syndicate. Između tih koordinata, Nila Janga kao arhiučitelja i celokupne podzemne epohe iz osamdesetih koju smo poznavali i bezuslovno ljubili kao Paisley Underground, događaju se pesme sastava Glib, snimane dosledno oko jednog mikrofona, uživo, onako kako se to radilo u detinjstvu rokenrola. Da uvezujuće kolo bude potpuno, njihova muzika komunicira s matricama koje je postavio Hau Gelb unut...

У временима када све вреднујемо кроз новац или моћ, уметници нам делују као неки обешењаци који стварају сами за себе или једни за друге. Истина је да они светле попут светионика, не би ли онима који успеју да скину са очију мрену свакодневице и очигледности, осветлели тамне ходнике живота. Један од таквих уметника је и песник, музичар, кантаутор из Новог Сада Милош Зубац .  Поред тога што си песник и музичар, докторирао си књижевност, а иначе, пишеш и сјајан блог, који свакако препоручујемо. На њему се може наћи један текст чији је поднаслов Нови Сад после Балашевића , који си написао изазван једном изјавом да Нови Сад одласком великог канаутора постаје „паланка”. Волео бих да на самом почетку, нама који смо од скоро Новосађани, и онима који то нису, а и самим Новосађанима, кажеш зашто Нови Сад није, нити ће икада бити „паланка”. Нови Сад може бити паланка само ономе ко паланку гаји унутар себе. Јер оно што видимо и што нас привлачи или одбија, увек је у складу с нашим унутрашњи...

„Без Ђолета Нови Сад више неће, нити може бити Српска Атина, јер је књига спала на два слова – на времешну Миру Бањац и тек нешто млађег Пера Зупца. Пошто не видим праве наследнике Мики Антићу, Александру Тишми, Вујици Решину Туцићу, Бранку Андрићу Андрли, Душку Трифуновићу, Драшку Ређепу, Ангелу Влатковићу, Антону Еберсту, Јаники Балажу, Митру Суботићу, Љиљани Петровић, Илији Пантелићу, Силвестеру Такачу, Тадији и Слоби Качару, Марији Вегер, Ђолету… прибојавам се да Нови Сад ускоро не постане локална културна и спортска паланка…” . Навод припада новосадском музичком новинару, антологичару певане поезије и аутору две музичке енциклопедије Богомиру Мијатовићу, а долази из његовог недавног разговора с Бранком Росићем који је свог саговорника притом одредио као „култног” и „легендарног”. Богомир Мијатовић је човек кога дуго знам. И није небитно за ову причу – неко ко ми је изразито драг и кога, као старијег и увек добронамерног, природно поштујем. Он притом нема ни развијеног култа нит...