MILOŠ ZUBAC / МИЛОШ ЗУБАЦ

Било је некада давно да је наш српски народ, попут других старих народа чија су знања, искуства, обреди и обичаји чинили универзалну духовну баштину човечанства, непосредно комуницирао с праизвором и узимао постојање једне више стварности као рођењем препознату чињеницу, а не као претпоставку.   У ту сублимну вишу стварност улазило се сањањем и из те стварности – веровао је архајски човек – происходила је ова материјална, нижа стварност. Сањање није било ни налик данашњем схватању те речи и подразумевало је непрестану будну повезаност с вишом јавом из које су се примали подаци неопходни за боравак и опстанак у видљивом свету. Матерњи језик, у пуноћи свог симболичког потенцијала од којег су данас остали само искрзани кончићи смисла, био је кључ за отварање врата оностраног и за сталну коресподенцију са овостраним. Отуда је стари српски сељак говорио мало, а казивао много и отуда је често тачно знао у који дан ће се завршити његов овоземаљски привремени живот и догодити прелазак...

Одвајкада је човек знао да му је свака болест непријатан савезник и непоткупљиви коректив. Да се јавља увек када се наруши равнотежа. Знао је човек, али нису знали људи. Управо на истоку, одакле се данашња епидемија раширила диљем света, поштовало се вишемиленијумско искуство сагласја између тела, мисли и осећања као основног услова доброг здравља. Источњачка дијагностика није посматрала болест као екстерну појаву с којом се треба борити, него као колективну и индивидуалну унутрашњу промену коју треба разумети. Као поруку која нам је дата да је схватимо и у складу с тумачењем да променимо нашу констелацију. Тек тада бисмо се дугорочно могли вратити у здравље. Међутим, данашњи житељи Кине свакако не припадају оној култури која је изнедрила Лао Цеа, као што су садашњи Грци далеко од величанствених Хомерових јунака. Срби су можда судбински најбременитији јер су се унутар једног јединог столећа удаљили од себе до тачке раскида са истрајно ствараним и чуваним идентитетом сопствене за...

Није ово раније неизречено, напротив – многи су исту мисао домашили пре мене – да језик јесте прави завичај човеков, а нарочито песников. Једина његова истинска отаџбина. Бавио сам се последњих месеци народном лириком с Косова и Метохије, читајући понајвише из једне старе призренске књиге. Потом бирао непознате песме и облачио их у моју музику. Оне су све углавном имале свој припадајући музички облик, јер су се некада песме у народу певале, нису се рецитовале, а још мање читале када нису биле ни пописане. Међутим, та је њихова музика заборављена или – ако има сачуваног трага у фолклорним истраживањима – преодвећ далека и туђа данашњем уху, поготово младом. Зато сам пресадио ову неизрециво лепу стару лирику у моју личну херцеговачко-панонску музичку земљу и ишчекујем плодове који ће ускоро доћи. Тај ми је поступак показао нешто важно – ако и злом срећом читав један народ мора да напусти своја огњишта, он може увек да се склони у завичај језика који је у својој природи нелокалан. Кој...