ПЕДЕСЕТ КРУГОВА ОКО СУНЦА, ИЗМЕЂУ ДВА УТОРКА

Записано је да сам се родио 10. фебруара, пре педесет година, у уторак, који сат уочи свитања. Дакле, управо данас. За пола столећа на овој планети, доживео сам више искустава него што моја породица зна и свакако мање него што је било дохватно, али човек може једино себи да буде каква-таква мера, уместо да то упорно покушава да буде другим бићима и стварима око себе. Растао сам у присуству истинских чаробњака стиха, правих лирских чудотвораца, али нисам као дечак размишљао о песничком путу. Волео сам цртање и видео сам себе као уметника стрипа или сликара. Постао сам, међутим, песник с музиком и у том избору провео половину мојих овоземаљских година.

У вртићу нисам умео да спавам када се то тражи од мене, у основној школи нисам могао да престанем да се сакривам под машту, у гимназији сам истински искусио патњу и пакао самосажаљења, а на студијама се уцеловио као људско биће и доживео нешто налик ономе што духовне праксе Истока дефинишу као парцијално просветљење, а мени је све то изгледало као дубокоисцељујуће мирење са собом, потом и као сасвим природно надрастање себе и сопствених граница у разумевању стварности. Тада сам почео да стварам и уметност ми је дословно спасавала живот неколико пута, пружајући ми руку како не бих завршио у бездану у који сам не једном могао да укорачим. У војсци сам схватио вредност личне слободе и парадоксално – можда постоји само још једна тако вредна и есенцијална година у мом животу као што је била солдатска. Не само зато што сам емпиријски посведочио да зацело много тога јесам, али размажен свакако нисам.

У примарној породици доживљавао сам подршку колико и задршку, али данас знам да је све било са сврхом мог бољег развитка. Улоге које једни другима додељујемо најчешће остају заливене у бетон, као и наше пројекције вољених. Увидео сам да је човеку готово немогуће да се ослободи ових пројекција, претпоставки и предрасуда и да се најсигурније осећа када свакога свога смести у неку познату фиоку у доступном регистру личне перцепције. Трудио сам се да мој поглед на ближње буде слободнији, мање механички и у тренуцима када бих успевао – могао сам да сагледам колико је свако од нас потенцијално величанствен и јединствен као аутентичан индивидуални израз Свеживота.    

Шеснаест година друговао сам с једним прозорљивим човеком који ме је звао братом и који је умео да каже како је наше само да постанемо људски израз савршенства љубави. Ништа мање и ништа више од тога. Тај је човек био међу ретким мушкарцима које сам упознао као сасвим одрасле будући да сам рано увидео како дечаци најчешће остају дечаци без обзира на календарски узраст, а девојке постају жене које искуством рађања углавном морају заиста да одрасту. Мушкарци, међутим, бирају да дословно примењују Христове речи – будите налик деци.    

Волео сам вишеструко и женска природа и интуиција до данас су остале моји најбољи учитељи. Свака жена којој сам био склон нечему ме је важном научила, а највише, најдоследније и најверније моја животна другарица уз коју сам провео три десетлећа. Наше две кћерке нису биле сасвим од овога света, а вероватно нико од нас није и разликујемо се само у томе колико смо се и на који начин прилагодили правилима опстајања у свету који нам је ипак тек привремени дом. Брзо ми је постало јасно да ова деца не треба да личе на нас, него управо ми као родитељи треба да будемо на њихову слику и суштину и ту ми је поменута Христова поука постала ближа и разумљивија.

Завршио сам неке школе у родном граду, али нисам никада апсолутизовао ма чије знање и гледао сам да се клоним наглашено паметних људи, поготово оних са урбаном свести која се непрестано сама себи догађа. Ако бих и сâм наизглед све о свему схватио у неком тренутку живота, брже-боље сам напуштао тај коначним знањем омеђени простор јер сам видео шта људима може да учини потпуна увереност у то да су у поседу претпостављене истине. Гледао сам како им се постепено губи људски лик и како почињу да учествују у злу које би оправдавали ватреним самоуверавањем да су у праву. Чувао сам се и оних што воле да чине добра дела и да их не прећуте. Схватио сам да било које добро дело које сам ја другима учинио – ако га касније памтим – вероватно није било од срца. За она дела која бих сасвим заборавио а људи би ме доцније успутно подсетили, знао сам да су била права.

Ретко сам туристички путовао, јер сам највише волео да се крећем унутар сопствених рељефа. Међутим, уметност ми је омогућила да као сценски човек упознам многе градове и људе и био сам захвалан. Једном приликом срео сам стару пријатељицу коју нисам видео целу деценију уназад а која је пропутовала више од пола света у том времену. Када ми је рекла да ме је свуда водила са собом и да сам увек био с њом на путовању – у њеним мислима и њеном срцу – схватио сам зашто имам необичан али веома снажан осећај да сам заправо много пропутовао у животу.

Родитељство, пријатељство и стваралаштво ударили су најдубље тонове мом постојању. Да нисам прописао и пропевао у двадесет трећој години, тешко да бих се задржао у овој стварности – или бих развио неку бољку тела због силне љубави унутар мене, коју не бих умео да искажем или би се околности тако поставиле да се моја егзистенција рано оконча. Из тог спасоносног стваралачког основа мог даљег живота, расцветала су се неисказиво важна пријатељства, као и родитељство као највиши и најсложенији стваралачки чин који човек може да прими на себе. Стекао сам браћу и сестре у духу, с којима сам доживео потпуну прихваћеност, разумевање, саосећање и несебичност у узајамном прожимању наших дарова и наших личности. Због таквих бесцених искустава, осећао сам се веома богатим човеком иако сам, према земаљским аршинима, с мојом породицом постојано живео скромно и материјално незахтевно.

Као већина човечанства, радио сам различите послове како бих обезбедио адекватне могућности за развој себи и ближњима, али ни у једном послу нисам заборављао ко сам, нити се моја животна сврха утапала у идентитет запосленика. Отуда је ова сврха могла да остане нетакнута и када сам се у педесетој години први пут у животу обрео на бироу за незапослена лица. Истини за вољу, наречена сврха била је и узрок губитку посла који сам радио у минулих седамнаест година. Зато је све изашло баш како треба да буде, на крају. Сврха је остала са мном, а конкретно радно место остало је подобнијима и потребнијима него што сам то био ја.

Мада сам добар део своје земаљске биографије потрошио осећајући се као какав џедај с грешком, као неко ко није стигао да заврши своју обуку а бачен је у овај свет који толико тога тражи и узима од нас, у којем нико не зна своје место па се све најгоре беспризорно уздиже, а све што ваља дивљачно у понор угурава, моја наклоњеност лепоти, чистоти и доброти у другима, као и поверење у добронамерност Свеживота чак и када нас путем зла коригује и учи, нису нестали нити престали да ме надахњују и исцељују када се теже повредим, било споља било изнутра.

Не знам колико је још кругова око Сунца остало у мом горионику, али када бих данас сâм себе упитао шта сам научио, за чим жалим и да ли бих нешто променио да могу, након педесет година боравка међу људима и другим бићима, одговорио бих – научио сам да је искрена захвалност темељна врлина, жалим због тога што сам нехотице повређивао ближње, а променио бих толико тога да могу. Причају они што се издају за мудре како човек на концу жали само за оним што није учинио, а не за оним што јесте, али таква нехајна мудрост данашњице потпуно искључује самосагледавање и самосуочавање. Будући да неке ствари не могу накнадно да поправим, излази да сам у ових пола столећа уистину живео, грешио, погађао, губио, добијао и опет – живео. Више од прихватања самог поклона искуства боравка на нашој необичној планети, са дубоком захвалношћу, овај полувековник не би зато ни могао да тражи, било када па тако ни данас, 10. фебруара, о његовом рођеном дану.

У Новом Саду,

2026.  

 

Фото: Ђорђе Бубњевић