О ПЕСМИ ГРАД МИЛОША ЗУБЦА

С другом мог сина и сином мог друга Милошем Зупцем пре неколико година имао сам јавну преписку у вези с мојим текстом за Недељник а поводом прераног одласка најпопуларнијег Новосађанина од настанка града до данас. Надам се да је наша полемика имала макар мали допринос у томе да Милош израсте у озбиљног аутора, какав је данас. Милош није само наследник свог оца – његова поетика готово да нема додирних тачака са очевом, што је за сваку похвалу, Милош је у овом времену најбољи српски кантаутор. Његова предност у односу на све своје колеге су његови одлични текстови. Капа доле! Искрене честитке комплетној екипи, посебно аранжеру и продуценту Свети Нешићу.

Богомир Мијатовић

 * * * * *

И опет нема у овој песми трунке злобе, нема беса ни једа. А да владавина најгорих постоји – да, већ осамдесет година. И ко год каже да је то неважно, да не треба говорити о историји, да је то прича на маргини, јесте део проблема, а не решења, јер тражи промену режима а не система, тражи само за себе, а не за сваког ко ради или нема, не жели нове вредности – готово изопштене – већ само нове газде, једнако послушне или послушније. Али не вреди говорити јер козметика је основна грана политике. Уосталом, и њихов либерални вођа Ђинђић је рекао да не можете стављати круницу на трули зуб. Па ваљда то могу да чују и да послушају.

Погледајте најомраженије људе у политици на нашем простору. Весна Братић је ваљда једини (бивши) политичар у Србији или Црној Гори који зна да постоје тешко болесни људи којима је потребна помоћ. Пушта позиве, вапаје за помоћ људима свих националности који болују или умиру, тражи, захтева. А то нико не ради. Кад видите ко и како говори у партијама знате да би прескочио оног који умире, да се не би сагао да дâ воде жедном. Нема благости у алавости. Зато је ова песма и вредна и важна. Важнија од стотину изјава политичара и сличног идиотлука.

Борис Трбић

* * * * *

Стихови прожети дубоком мудрошћу и тананом осећајношћу, уз химничну мелодију коју тихи вапај анђеоског хора уздиже у неслућене висине, здружени су у драматично надахнутој интерпретацији која непогрешиво проналази пут до срца слушалаца. „Град” је, укратко, монументална песма саздана на потресним сликама наше чемерне свакидашњице, али и ванвременски манифест страха и наде, меланхолије и бунта, који нас подсећа на нераскидиву повезаност уметничке лепоте и људског достојанства. Кад би Дилан пропевао на српском – утисак је задивљеног слушаоца – могао би да испева неку управо овакву песму. И да буде срећан што ју је створио.

Зоран Пауновић

 * * * * *

На муци се познају јунаци, не попушташ, не одступаш. Свака реч, сваки тон, све је савршено на свом месту, то је ово време, то су ове нарави...

Милан Гагић

 * * * * *

Веома је лепа, здраво потресна, што је исцељујуће, јер увелико смо изложени потресним стварима које нимало нису здраве. Ово време никад нико неће заборавити, али не само због ружног, већ и због лепог што је из те ружноће, њој упркос, ницало...

Марко Шелић Марчело